Kjara Natale je svoj dan diplomiranja na muzičkom konzervatoriju u Njujorku, na odseku gitare, zamišljala sasvim drugačije. Nadala se da će, makar u toj prilici, videti zajedno svog oca i majku, napraviti neki fotos s njima za uspomenu, a uveče porodično otići u hotel na večeru.
Umesto toga, jedina osoba koja je s njom podelila radost završetka studija, bila je očeva druga supruga, s kojom je živela pod istim krovom i, sticajem okolnosti, provodila mnogo više vremena nego s njim. Majku, koja je živela u Americi, viđala je tek jedanput godišnje, na dan-dva, redovno uz strogi očev nadzor, kome nikada nije znala svrhu, niti se usuđivala da pita.
Odrasla u blagostanju, nije morala nijedan raspust da provodi zarađujući novac za dalje školovanje ili letovanje, kao većina njenih kolega sa studija. Koliko su oni njoj zavideli što nikada nije imala nikakvih materijalnih briga, toliko je ona njima, jer su imali porodicu i prisne odnose sa roditeljima i rođacima.
Dok je bila dete, nije znala ništa o novcu, osim da ga je u kući uvek bilo u neograničenim količinama, kako joj se činilo, i da je, kada bi nešto poželela, bilo dovoljno samo da to saopšti svom ocu.
