Šumski dvorac

– Kad si se vratila iz škole?
– Pre pet minuta – uzvratila je Lilijana, ulazeći kod svoje susetke i prijateljice iz detinjstva, koja je stanovala sprat ispod nje.
Na te reći, Marta je iznenađeno pogledala, naviknuta da se ova, nakon povratka s posla, bar sat-dva odmori ili završi neke poslove po kući, pa tek onda svrati kod nje na „partiju” ćaskanja.
– To sam i pretpostavila, s obzirom da nisi stigla ni da se presvučeš.
– Pašćeš u nesvest, kada ti kažem novost… – počela je Lilijana.
– Slušam te… A i držim se za fotelju, za slučaj „opasnosti” -našalila se njena prijateljica. – Koliko se sečam, danas ste imali svečani ispraćaj starog direktora u penziju. Nadam se da mu se dopao poklon koji ste mu kupili.
– Ne samo da mu se dopao, već se i rasplakao od ganuća. On je pasionirani pecaroš, a odavno je želeo da kompletira opremu parom dubokih čizma i nepromočivim pantalonama na tregere i s gomilom džepova. Na sreću, uspeli smo čak i da mu pogodimo konfekcijski broj. Nego… nečemo o njemu, već o njegovom nasledniku – zadovoljno se nasmešila Lilijana.
– Nasledniku?! Znači, već ste saznali i ko će vam biti novi pretpostavljeni? – iznenadila se Marta.
– Pa, zato sam se i sjurila do tebe, čim sam stigla iz škole… Zamisli, dolazi nam – Andreas Ranke!
– Onaj književnik u koga si bila zaljubljena dok smo išle u gimnaziju? – prisetila se njena prijateljica.
– Baš on. Kako je svet mali! Nekada sam ga gledala kao pravo božanstvo, a sada sam dočekala da budemo čak i kolege.- Sećam se da sam te, na jednoj Rankeovoj pesničkoj večeri, jedva naterala da odeš do njegovog stola, da bi ti se potpisao na knjigu.
– Nije ni čudo, kad su mi kolena klecala od uzbuđenja. Koliko sam bila odlepila, plašila sam se da na meni ne primeti koliko sam sluđena – bila je iskrena Lilijana.
– Znači, čekaju te zabavni dani u školi.
– Izgleda…
– Šta češ da radiš ako ti se povrate nekadašnja osečanja prema njemu? – ispitivački je odmerila Marta.
– Ma, daj! Samoj sebi sam smešna, kada se setim koliko sam ludovala za njim nakon one poetske večeri, kad sam ga prvi put videla – odmahnula je rukom Lilijana.
– Ispisivala si njegove stihove po stepeništu zgrade, pa su susedi bili besni što moraju da plate deo troškova za ponovno krečenje, a ja sam se pravila da nemam pojma čije bi to delo moglo da bude.

Nastavak na strani 2
– Tek sada vidim kako sam bila nemoguća.
– Sreća tvoja da su te uvek smatrali primernom, pa niko nije posumnjao u tebe – primetila je Marta.
– Evo, javno ti se zahvaljujem što si me zaštitila od blama pred susedima.
– Ostavi te davne dane. Rekla bih da je on sada u najboljim godinama.
– Pa… ako se četrdesete mogu smatrati najboljima… – rekla je Lilijana.
– To zavisi od muškarca, kako ih nosi. Neki su tada već pravi starci… Neguju „pivski stomačić”, a preostalu kosu pažljivo raspoređuju po glavi, kako se ne bi primetilo da ubrzano i bespovratno ćelave. A neki su kao „zrelo” vino, „najukusniji „ baš u tim godinama – zaključila je Marta.
– Ima i toga, zar ne?
– Je li oženjen?
– Nemam pojma. Zaboga, zar stvarno misliš da me to interesuje?! – ubacila je Lilijana.
– Pa, baš bi bilo romantično da, posle toliko godina, ostvariš svoje tinejdžerske snove.
– Zaboga, shvataš li ti, devojko, koliko je vremena prošlo od tada?!
– To ne mora ništa da znači. Možda ti se ponovo vrate stara osećanja – rekla je Marta.
– Ne zavitlavaj me, molim te.
– Hoćeš li mu reći da si nekada u njega bila zaljubljena? Mislim, kada se malo zbližite – interesovalo je Martu.
– Ne znam, možda u šali. Ko zna koliko je klinki tada uzdisalo za njim i guralo se da im potpiše svoju knjigu. Kad se samo setim kako sam mesecima nosila crnu duksericu, espadrile i kačket iste boje, koji su bili njegov „zaštitni znak”.
– Jedino nisi mogla da pustiš onu „filmsku” bradu, kao on -zadirkivala je Marta.
– A moraš da priznaš da mu je božanstveno stajala.
– Jeste. Nego… odavno nisam čula da je nešto objavio. Piše li još uvek pesme?
– Ne bih rekla, mada sam, pre dve – tri godine, negde pročitala da sarađuje s nekim pozorištem u unutrašnjosti i da je za njih napisao nekoliko veoma uspelih drama.
– Kada sada razmišljam o njegovim počecima, čini mi se da nikada nije bio od onih pisaca koji su željni slave po svaku cenu. Pre bih rekla da je uživao da eksperimentiše sa svakojakim idejama i veoma smelo iznosi svoje stavove za koje se moglo pretpostaviti da se neće dopasti budnim čuvarima javnog morala. Utoliko mi je zanimljivije što ga je životni put doveo u jednu obrazovnu ustanovu, da se bavi pedagoškim radom s decom.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.