Iako su godinama delovali kao primer skladnog odnosa, mnoge je iznenadila činjenica da su Ivan Bosiljčić i Jelena Tomašević svojevremeno prošli kroz razdvajanje. Njihova veza, koja danas izgleda stabilno i zrelo, imala je period kada su, kako su sami priznali, morali da zastanu i pokušaju da shvate pritiske iz okoline i sopstvena očekivanja.
Te, 2009. godine, odlučili su da naprave pauzu, naglašavajući da je glavni razlog bio pritisak – i onaj unutrašnji, i onaj koji dolazi od medija i radoznale javnosti.
- Njihovo poznanstvo dogodilo se u specifičnom, humanom kontekstu: sreli su se na Đurđevim stupovima tokom snimanja jednog humanitarnog spota. Iako je Ivan kasnije tvrdio da su se i ranije sretali, Jelena je to negirala – susreti su bili površni, u prolazu, bez prilike za dublji razgovor. Tek kada su zajednički snimali kadrove, postalo je jasno da među njima postoji prepoznavanje, ali ne i momentalna zaljubljenost. Proći će više od godinu dana pre nego što će započeti vezu, što govori o tome da su oboje želeli da emocije sazru bez naglih odluka.
Jelena je otvoreno govorila o svojoj prirodi – sklona je analizi, postavljanju pitanja i traženju smisla u svemu, ponekad do mere kontrole koja zna da iscrpi. Zbog toga joj je, i kad je reč o ljubavi, trebalo vremena da prihvati brzinu kojom je Ivan razmišljao: on je vrlo rano predložio brak, a njoj je trebalo nekoliko godina da poveruje da je ta namera ozbiljna i održiva. Takav sudar temperamenta – jedna strana brza i sigurna, druga oprezna i promišljena – često je izazov i za najskladnije parove.
Kako je medijska pažnja rasla, jačala je i tenzija. Posle oko godinu dana zabavljanja, odlučili su da stave tačku na vezu. U tom periodu, okolina je nudila svoje tumačenje: prijatelji, kolege i publika imali su stavove o tome „treba li“ ili „ne treba“ da nastave. Jedan detalj iz tog perioda posebno je zanimljiv: kantautor Sergej Ćetković, Jelenin prijatelj i kolega, ponudio joj je pesmu s temom čežnje i povratka voljenog. Jelena je tada to odbila, rekavši da ne želi da deluje kao jadnica u pesmi koja bi sugerisala molbu za povratak. To odbijanje ne govori o nedostatku osećanja, već o samopoštovanju i potrebi da se bol ne kapitalizuje u javnosti.
- Vreme je, ipak, uradilo svoje. Nakon kraćeg predaha, Ivan i Jelena su se pomirili. Kada mu je kasnije pustila pomenutu pesmu, Ivan je reagovao oduševljeno, pitajući se zašto je nije snimila. Taj momenat simbolično pokazuje kako se narativ menja kad ljubav ponovo nađe put: ono što je nekad bilo bolna tema postaje samo trag prošlosti koji potvrđuje snagu sadašnjosti. Pomirenje nije došlo preko noći niti kao rezultat spoljašnjih pritisaka; došlo je prirodno, kada su oboje bili spremni da odrastu u vezi i prihvate sopstvene osobine – Jeleninu potrebu da razume i Ivanovu spremnost na odlučan korak.
Par je kasnije govorio da se „prave stvari“ ne mogu izbeći. Kada je porodica došla kao zajednička želja, ostvarila se bez komplikacija, što su doživeli kao znak da su doneli prave odluke u pravo vreme. U tom smislu, njihova priča je primer kako pauza ne mora da znači kraj: ponekad je to prostor za disanje, tišina u kojoj sazru osećanja i odluke. Tako su shvatili da od sudbine ne možeš pobeći – kad su vrednosti iste, ljudi često ponovo pronađu zajednički jezik.
Danas se njihov odnos posmatra kao stabilan i skladan, ali ta stabilnost nije došla slučajno. Iza nje stoje iskustvo razdvajanja, sposobnost samorefleksije i dogovor o tome kako se nositi s javnim životom. Izbacili su iz jednačine preteranu potrebu za dopadanjem drugima i zadržali fokus na onome što je suštinsko: poverenje, poštovanje i komunikaciju. Time su potvrdili još jednu važnu lekciju – da medijski pritisak može poljuljati i najlepšu priču, ali da je ljubav jača kada se neguje daleko od reflektora.
U zbiru, njihova prošlost sa kratkim prekidom i kasnijim pomirenjem nije mrlja, već temelj: dokaz da su umeli da priznaju slabosti, da ne beže od neslaganja i da izaberu jedno drugo ponovo, svesnije i zrelije. Njihova poruka parovima je jednostavna: ljubav nije sprint, već put na kome je ponekad potrebno zastati, razumeti sebe i drugoga, pa tek onda nastaviti – snažniji i siguriji u zajedničku budućnost.
