Hm… ja i moj seksepil.’, pomislila je Stefani zureći u ekran kompjutera. Takvi kao što je Kilijan Karpenter nisu je zanimali. Ceo svet čuo je za njega, jer su njegove fotografije i izjave svakodnevno punile stupce finansijskih strana u novinama. Čovek je, treba to priznati, preterano uspešan i… zgodan.
Nije pratila tabloide, ali je znala da su izveštavali o njemu i njegovom životu. Nepristojno bogati i zgodni muškarci nisu, naravno, živeli monaškim životom. Kilijan Karpenter je upravo izgledao kao prototip plejboja, koga je spopadala armija silikonskih starieta.
Ali zasta bi mene bilo briga?
Trgnula se, ali je bilo kasno, jer je duboko pohranjeni samoprezir pronašao svoj put pokrenuvši kaleidoskop emocija i slika, koje su se počele pomaljati iz mračnih delova njene podsvesti. Zagledala se u ekran računara, međutim, pred sobom nije videla važan dokument, nego vlastiti život… svoje detinjstvo u hraniteljskoj porodici, bol i tugu, internat za koji je dobila stipendiju i bogate učenice koje su je svakodnevno podsećale na to da nije jedna od njih. Duboko je uzdahnula. Misli pozitivno…
