Sa 16 godina ga zatvorili u logor, tamo je usledilo 76 nedelja najteže agonije: Da bi preživeo morao je da tuče svoje sapatnike, da ne bi bio sledeći

Priča o Hariju Haftu jedna je od onih pred kojima je teško ostati ravnodušan. Kao tinejdžer završio je u nacističkom sistemu logora, gde je bio primoran da se bori protiv drugih zatvorenika. Ring za njega nije predstavljao put do slave, novca ili titule – već još jedan način da ostane živ.

Hari Haft bio je veoma mlad kada je dospeo u ruke nacista. U sistemu koncentracionih logora našao se u svetu u kojem više nisu važila pravila normalnog života, a svakodnevica se svodila na glad, nasilje, strah i pokušaj da se dočeka sledeći dan.

Upravo tu je primećena njegova fizička snaga. Nacisti su organizovali bokserske borbe između zatvorenika radi sopstvene zabave, a Haft je postao jedan od ljudi koji su bili prisiljeni da učestvuju.

Nije bilo sportskog duha, medalja niti pravog izbora. Borbe su se odvijale u surovim uslovima, a za zatvorenike su posledice poraza mogle biti smrtonosne.

Pobedniku su, zauzvrat, sledovali dodatna hrana i određene povlastice – sitnice koje su u logorskim uslovima mogle da predstavljaju razliku između života i smrti.

Prema priči koju je Haft kasnije ispričao, bio je primoran da se bori mnogo puta. Njegov sin Alan Haft u knjizi o ocu opisao je desetine takvih okršaja, a u popularnim prikazima njegove biografije često se navodi broj od 76 borbi.

Hari je bio fizički snažan, ali njegovi protivnici nisu bili profesionalni bokseri koji su dobrovoljno ulazili u ring. Bili su to, poput njega, zatvorenici iscrpljeni glađu, bolešću i strahom.

U tome se nalazila jedna od najstrašnijih dimenzija njegovog iskustva: da bi povećao sopstvenu šansu da preživi, morao je da se bori protiv ljudi koji su se nalazili u gotovo istoj bezizlaznoj situaciji.

Među borbama koje je kasnije pominjao posebno mesto zauzima okršaj sa francuskim borcem koji je navodno pre rata bio šampion. Protivnik je bio krupniji i iskusniji, ali je Haft uspeo da ga savlada.

Pobeda mu je omogućila da nastavi dalje, ali takva iskustva nisu nestala završetkom rata.

Kako se nacistički sistem urušavao 1945. godine, logoraši su terani na takozvane marševe smrti. Haft je tokom jednog od njih uspeo da pobegne.

Prema njegovom kasnijem svedočenju, ubio je čuvara i pobegao u šumu. Rat se bližio kraju, ali za njega sloboda nije značila i kraj borbe.

Našao se u Evropi razorenoj ratom, bez sigurnosti da je iko iz njegove porodice ostao živ.

Kasnije je boravio u kampu za raseljena lica u okupiranoj Nemačkoj. Tamo se ponovo okrenuo boksu, sportu koji mu je u logoru bio nametnut kao sredstvo preživljavanja.

Nakon rata Haft je emigrirao u Sjedinjene Američke Države i pokušao da izgradi novi život.

Postao je profesionalni bokser, ali iza njegove želje da bude poznat krila se i lična nada – verovao je da bi njegovo ime u novinama možda moglo da pomogne da pronađe ljude koje je izgubio tokom rata.

Posebno je tragao za devojkom koju je voleo pre nego što mu je život uništen progonom i ratom.

Umesto srećnog kraja, čekale su ga nove bolne vesti.

Veliki deo njegove porodice nije preživeo Holokaust. Nestala je i nada da će ponovo pronaći svoju mladalačku ljubav.

Hari je preživeo ono što je izgledalo nemoguće, ali povratak normalnom životu pokazao se kao druga vrsta borbe.

Haft je u Americi nastavio profesionalnu karijeru, a najpoznatiji meč odigrao je 18. jula 1949. godine.

Sa druge strane ringa stajao je Roki Marćano, čovek koji će kasnije postati jedan od najpoznatijih boksera svog vremena i završiti profesionalnu karijeru neporažen.

Haft je izgubio nokautom u trećoj rundi.

Njegova profesionalna karijera nije dugo trajala. Zvanični bokserski skor završio je sa 13 pobeda i osam poraza, ali ti brojevi govore veoma malo o životu čoveka koji je mnogo strašnije borbe vodio pre nego što je ikada kročio u američki profesionalni ring.

Nakon povlačenja iz boksa Hari je pokušavao da vodi život običnog čoveka. Oženio se, dobio decu i radio, između ostalog, kao prodavac voća i povrća u Bruklinu.

Spolja je izgledalo kao da je izgradio život daleko od Evrope i mesta na kojima je izgubio gotovo sve.

Ipak, traumatična iskustva ostavila su duboke posledice.

Njegov sin Alan kasnije je opisivao čoveka opterećenog sećanjima, besom i traumama koje porodica dugo nije u potpunosti razumela. Ono što se dogodilo u mladosti nije moglo jednostavno da ostane iza njega samo zato što je rat završen.

Godinama je veliki deo svoje prošlosti držao u sebi.

Tek kasnije počeo je otvorenije da govori sinu Alanu o logorima, borbama i izborima koje je morao da pravi kao veoma mlad čovek.

Alan Scott Haft potom je očevu životnu priču pretočio u knjigu Harry Haft: Survivor of Auschwitz, Challenger of Rocky Marciano, objavljenu 2006. godine.

Tako je priča koju je Hari decenijama nosio uglavnom u sebi postala poznata široj javnosti.

Hari Haft preminuo je 2007. godine, u 82. godini.

Njegova biografija kasnije je poslužila kao osnova za film „Preživeli“ (The Survivor), koji je režirao oskarovac Bari Levinson, dok je Harija Hafta odigrao Ben Foster.

Foster je prošao kroz izuzetno zahtevnu fizičku transformaciju kako bi mogao da prikaže Hafta u različitim periodima života – od izgladnelog zatvorenika do profesionalnog boksera u posleratnoj Americi.

Film se, međutim, ne zadržava samo na njegovim borbama.

U njegovom središtu nalazi se pitanje koje je Hafta pratilo mnogo duže od bilo kog meča: kako nastaviti da živiš nakon što si preživeo nešto što je zahtevalo odluke sa kojima ćeš morati da živiš do kraja života?

Hari Haft nije ostao upamćen kao veliki bokserski šampion. Njegova životna priča mnogo je veća i mračnija od sportskog rezultata.

Kao veoma mlad čovek bio je stavljen u okolnosti u kojima normalan izbor praktično nije postojao. Preživljavanje je imalo cenu, a ono što je morao da učini da bi dočekao slobodu nastavilo je da živi sa njim dugo nakon što su logorske kapije ostale iza njega.

Zbog toga priča o Hariju Haftu nije samo priča o bokseru koji je preživeo Holokaust. To je priča o tome koliko dugo čovek može da nosi posledice onoga što je bio primoran da uradi da bi ostao živ – i koliko ponekad najteža borba počinje tek onda kada više nema protivnika u ringu.