Oksana Kostina bila je jedna od najcenjenijih sportistkinja koje je Rusija ikada imala. Njeno ime zauzelo je posebno mesto u istoriji sovjetske i ruske ritmičke gimnastike, kao ime devojke čiji talenat, rad i posvećenost nikada nisu u potpunosti ponovljeni niti prevaziđeni. Iza medalja i aplauza, međutim, krila se priča o detinjstvu ispunjenom borbom, slabim zdravljem i neprekidnim dokazivanjem — najpre sebi, a zatim i celom svetu.
Detinjstvo obeleženo bolešću i prvim koracima ka sportu
Oksana nije bila dete koje je od početka bilo snažno i izdržljivo. Naprotiv, njeno detinjstvo obeležili su česti zdravstveni problemi, slab imunitet i periodi kada je delovalo da će svaka jača aktivnost biti previše za njen organizam. Upravo iz te brige rodila se odluka njene majke da je upiše na sport, ne kako bi postala šampion, već kako bi ojačala.
Gimnastika je u to vreme važila za sport elegancije, discipline i ženstvenosti, pa je izbor delovao prirodno i bez rizika. Niko tada nije mogao da pretpostavi da će upravo to biti početak jedne od najneverovatnijih sportskih priča.
Foto: Aleksandr Yakovlev / Sputnik / Profimedia
Oksana se sportu predala gotovo odmah. Od prvih treninga pokazivala je neobičnu kombinaciju krhkosti i upornosti. I kada bi je bolest vraćala unazad, ona bi se ponovo vraćala sali — kao da se nikada nije ni odvojila od nje.
Devojčica koja je trenirala i kada telo nije moglo da izdrži
Njena upornost je često prelazila granice uobičajenog sportskog rada. Čak ni ozbiljne infekcije nisu je trajno odvajale od treninga. Jednom prilikom završila je u bolnici, gde je primila transfuziju krvi, a samo nekoliko nedelja kasnije već je bila ponovo u sali, kao da se ništa nije dogodilo.
Treneri koji su dolazili da posmatraju treninge brzo su shvatili da pred sobom imaju nešto posebno. Nije to bila samo tehnička veština, već unutrašnja snaga koja je delovala neobično za dete tog uzrasta. Oksana je u svakom pokretu imala disciplinu odraslog sportiste i upornost nekoga ko ne prihvata ograničenja.
Njena energija nije bila glasna. Naprotiv — bila je tiha, ali neumoljiva.
Prvi prelomni trenutak i ulazak u svet vrhunskog sporta
Pravu prekretnicu u njenom životu donela je poznata trenerka Olga Bujanova, koja je među desetinama dece odmah primetila Oksanu. Kasnije je opisivala taj trenutak kao nešto gotovo intuitivno — devojčica sitne građe, krhkog izgleda, ali pokreta koji su odavali izuzetnu kontrolu i prirodan osećaj za ritam.
Iako još nije savladala osnovne elemente poput špage ili mosta, bilo je jasno da se pred njom nalazi potencijal koji se ne viđa često. Bujanova je odlučila da je uzme pod svoje okrilje i uvede u ozbiljan sistem treninga, svestan da se od nje može oblikovati vrhunska sportistkinja.
Okrutna svakodnevica treninga i borba sa starijima
Ulazak u novi tim nije bio lak. Oksana je bila među najmlađima, okružena starijim i iskusnijim gimnastičarkama koje su već imale svoju tehniku i rutinu. Za mnoge bi takvo okruženje bilo obeshrabrujuće, ali ne i za nju.
Umesto da se povuče, ona je ostajala nakon treninga. Dok su druge devojke odlazile da se odmore, Oksana je ponavljala iste vežbe iznova i iznova, ponekad i po trideset puta, bez prigovora i bez traženja pauze. Treneri su je opisivali kao dete koje u tim trenucima kao da ulazi u drugi režim postojanja — fokusirano, tiho, gotovo mehanički posvećeno savršenstvu pokreta.
U toj posvećenosti rađala se razlika između nje i svih ostalih.
Prve pobede i nezaustavljiv uspon
Već u ranim tinejdžerskim godinama počela je da osvaja takmičenja. Njena prva pobeda stigla je kada je imala svega četrnaest godina, a umesto da slavi i odmara, već sledećeg dana bila je ponovo u sali, planirajući sledeći korak.
Takav pristup postao je njen zaštitni znak. Ni uspesi je nisu usporavali, niti su je zadovoljavali. Svaka medalja za nju je bila samo prolazna stanica, a ne cilj.
Sa šesnaest godina već je počela da se pojavljuje na međunarodnoj sceni, gde je njen talenat postao nemoguće ignorisati. Publika i stručnjaci su govorili o njoj kao o novoj snazi sovjetske gimnastike, devojci koja pomera granice izdržljivosti i elegancije.
Ipak, iza blistavih rezultata krila se i druga strana priče — ona o bolu, povredama i neprekidnom pritisku. Jedan od najtežih trenutaka dogodio se na takmičenju u Harkovu, gde je nastupila uprkos ozbiljnoj povredi vratnih pršljenova zadobijenoj na treningu dan ranije.
Dok su svi videli savršen nastup, malo ko je znao da je između izlazaka na pod nosila posebnu zaštitnu kragnu, koju je skidala samo nekoliko sekundi pre izlaska pred sudije i publiku.
To je bio trenutak koji je pokazao koliko je bila spremna da ide do krajnjih granica — ne samo sportskih, već i ljudskih.
Devojka koja je postala simbol izdržljivosti
Oksana Kostina je tako postala više od sportistkinje. Postala je simbol discipline, upornosti i neobične unutrašnje snage. Njena priča nije bila samo priča o medaljama, već i o detetu koje je iz slabosti izgradilo snagu, i iz bola stvorilo karijeru koja je ušla u istoriju.
Kostina je sa 17 godina na Svjetskom prvenstvu u Sarajevu osvojio srebro sa loptom i zlato na ekipnom turniru. I opet sa povredom. Pred selekciju za Svetsko prvenstvo, Bujanova ekipa je otišla u šumu na piknik, a tamo je Oksana bosom nogom nagazila na nešto oštro. Apsurdna povreda umalo da okonča njenu karijeru, ali sportistkinja nije odustala – otišla je na trening sa lekovima protiv bolova.
Gimnastičarka se spremala za možda najvažniji turnir u životu ne ustajući iz kreveta. Treneri su uključili muziku, a Kostina je, naprezajući potrebne mišiće, mentalno prolazila kroz svoj program iznova i iznova.
Foto: Aleksandr Yakovlev / Sputnik / Profimedia
Prema sećanjima trenera tog vremena, Oksana je živela samo za sport. Uspesi je nisu opustili, već samo motivisali da nastavi da radi. Sve svoje slobodno vreme provodila je trenirajući i usavršavajući svoje veštine. Njen trud nije bio uzaludan, a njena kolekcija medalja rasla je sa zavidnim uspehom.
Kako je vreme prolazilo, sama Oksana je postajala sve više guru u svom sportu. Mentori su veoma cenili Kostinu, a njeni rivali su drhtali i širili smešne glasine protiv nje u pokušaju da je zbune.
Za nekoliko godina Kostina je postao član olimpijskog tima SSSR-a i osvojio bronzu u višeboju na prvenstvu Sovjetskog Saveza. Posle senzacionalne medalje usledilo je zlato na Svetskom prvenstvu, osvojeno na ekipnom turniru zajedno sa Aleksandrom Timošenko i Oksanom Skaldinom. Sudije su bukvalno bile spremne da padnu ničice pred sportistkinjom, ali joj ni to očigledno nije bilo dovoljno.
Godine 1991. Oksana je postala apsolutni pobednik poslednje Spartakijade naroda SSSR-a u istoriji Sovjetskog Saveza i osvojila timsko zlato na Evropskom prvenstvu. Kostina, shvativši da je na vrhuncu svoje karijere, već se spremala da nastupi na Olimpijskim igrama, ali neočekivano za sve, u sudbinu devojke umešale su se spoljne okolnosti.
Kolaps zemlje ostavio je traga na ovom pitanju. Kao rezultat toga, druga Oksana, Skaldina, otišla je u Barselonu da se bori za titulu najbolje u udruženom timu umesto Kostine.
„Kada sam rekla Oksani za ovo, prebledela je i lice joj se promenilo. Bila je zbunjena. Činilo se kao da nam se dogodilo nešto što nikako nije moglo da se desi, greška, apsurdna nesreća. Pričali smo i pričali, nismo mogli da verujemo. Tog dana su sve naše nade propale“, priseća se Bujanova u intervjuu novinarima. U početku su Kostina i Bujanova pokušali da ulože žalbu na konačnu odluku, pisali su svim vrstama sudija za prekršaje, ali nisu mogli da utiču na ishod slučaja. Tadašnji šef MOK-a Huan Antonio Samaranč lično je pozvao gimnastičarku u glavni grad Katalonije da saopšti odbijanje njenog zahteva.
Foto: Vladimir Rodionov / Sputnik / Profimedia
Oksana je bila toliko razočarana da je odlučila da napusti sport zauvek.
Inače, Oksana Skaldina je donela zemlji samo bronzanu medalju, dok je Kostina bila među favoritima i sigurno je mogla da donese zalato.
Poslednji nastup Oksane Kostine bio je onaj na Svetskom prvenstvu u Briselu. Tamo je gimnastičarka uzela tri zlatne medalje od svojih rivalki i postala apsolutna svetska šampionka, žrtvujući pritom svoje zdravlje – Oksana je izašla na strunjaču sa povredom tetive i zamalo izgubila sposobnost kretanja.
Prekretnica u sudbini Oksane Kostine bila je njena prva i fatalna ljubav. Odletevši u Barselonu, Oksana Kostina se odatle vratila kao zaljubljena devojka. Gimnastičarka je upoznala mladića, ruskog petobojca Eduarda Zenovku.
Veza se brzo razvijala: nakon samo nekoliko meseci, Oksana, očarana lepotom svog izabranika, kupila je snežno belu venčanicu i nameravala da se uda za svog izabranika, ali srećan kraj im nije bio suđen.
11. februara 1993. Kostina je posle takmičenja otišla da se sastane sa svojim verenikom u Šeremetjevo, a nakon njihovog ponovnog okupljanja, ljubavnici su otišli u Domodedovo da prijateljima daju dokumenta. Od umora Eduard nije mogao da kontroliše automobil, a automobil para je proleteo tačno ispod kamiona koji je jurio suprotnom trakom.
Život apsolutne svetske šampionke Oksane Kostine završio je baš u tom trenutku, ali je Zenovka uspela da preživi. Očevici su izvestili da je sportista vrištao iz sve snage tražeći pomoć da spase svoju nevestu. U tom trenutku još nije znao da se život gimnastičarke završio u trenutku sudara.
Apsolutna svetska šampionka u gimnastici ispraćena je na poslednji put u snežno beloj venčanici – onoj u kojoj se Oksana spremala za venčanje. Mladoženja nije došao na sahranu jer je bio podvrgnut operaciji uklanjanja bubrega i bio je preslab da bi se pojavio na groblju.
Tada su mu lekari zabranili da se bavi sportom, ali Zenovka nije želela ništa drugo. Čak je napisao i priznanicu u kojoj je tražio da nikog ne krivi u slučaju njegove smrti na terenu.
Vratio se treninzima i osvojio srebro na Olimpijskim igrama 1996. godine, ali mu medalja nije ublažila bol – sve godine od tog kobnog dana Eduarda Zenovka mučio je osećaj krivice zbog smrti voljene.
Danas je Eduard Zenovka oženjen, ima ćerku, radi u Ruskoj pentatlonskoj federaciji, a svoju suprugu čuva od medijske pažnje. Poznato je samo da je supruga sportiste počasni trener Rusije u ritmičkoj gimnastici Irina Zenovka. Sportisti i treneri su svojoj ćerki dali ime Aleksandra.
