U sjaju dvora Sulejmana Veličanstvenog, desetog padišaha Osmanskog carstva, likovi njegovih sestara dugo su se videli tek kao obris na margini. Popularna kultura – posebno serija „Sulejman Veličanstveni“ – oblikovala je čvrst kanon: Hatidže, Šah-i-Huban, Fatma i Bejhan. Međutim, kada se odmaknu televizijske dramatizacije i pogleda u hronike, slika se izoštrava: istorija je i jednostavnija i složenija u isto vreme. U dokumentima se pominju i druge sultanove sestre – Hafsa, Gevherhan, Kameršah, Jenihan – često tek kroz usputne tragove, zapise iz harema, darovnice ili pisma. Njihovi životi nisu tresli carstvo, pa su ostali tihe senke, primer onog što se u monarhiji podrazumevalo: rođenje u sjaju, mladost u „zlatnom kavezu“ i brak sklopljen prema državnom računu, a ne prema srcu.
U osmanskoj politici svaka princeza bila je politički kapital. Udaja za sestru vladajućeg sultana pretvarala je izabranog pašu u damata, zeta dinastije – najveću čast i najveći rizik u isti mah. Pohvala s trona mogla je uzdići čoveka do vrha, ali i najmanja sumnja značila je kraj karijere ili gubitak glave. Serija je naglasila ljubavne nedaće i dvorske intrige, dok je suštinska uloga sestara kao stabilizujućih ili potresnih poluga vlasti ostala u pozadini: njihovi mirazi, posedi i mreže rodbinskih veza držali su državnu mašinu podmazanom, a njihove tragedije bile su nuspojava borbe za moć.
- Priča o Hatidže to plastično pokazuje. Umesto romantične legende, izvori sklapaju hladniji, ali podjednako dramatičan mozaik. Pre nego što je postala supruga Pargali Ibrahim-paše, bila je udata za Iskender-pašu. Venčanje s Ibrahimom 1524. pretvorilo je Istanbul u pozornicu raskoša: darovi, gozbe na hipodromu, palata koja im je dodeljena, veliki hasovi kao izvor ogromnih prihoda. Tokom dvanaest godina zajedničkog života Ibrahim je, kao veliki vezir, praktično upravljao carstvom dok je sultan vodio ratove; Hatidže je uživala bogatstvo i položaj. No Ibrahimova sujetna retorika, neprijatelji u administraciji i vešto tkanje intriga od strane Hurem i Rustem-paše završili su se njegovim pogubljenjem 1536. Za Hatidže je usledila tiha žalost i povlačenje; pobune protiv brata nisu istorijski potvrđene. Iza romanse ostao je poučak o lomljivosti sreće pod apsolutnom vlašću.
Sasvim druga energija izbija iz života Šah Sultan. Oštroumna i organizovana, udala se za Ljutfi-pašu i strpljivo čekala svoj trenutak. Posle pada Ibrahima, njen uticaj raste: Ljutfi-paša postaje veliki vezir (1539), a Šah se javlja kao ozbiljna protivteža Hurem. Kada je surovost muža prešla granicu, Šah je, štiteći i lično dostojanstvo i dinastijski ugled, ishodila njegovu smenu, izgnanstvo i – neobično za to vreme – razvod. Ostala je neudata, bogata, snažna, i svoj trag u kamenu ostavila kroz vakuf i džamiju koja nosi njeno ime, oličenje pobožnosti i moći.
Fatma Sultan pokazuje treći obraz sudbine. Živopisna, sklona raskoši i slavljima, ulazila je u niz brakova koje je određivala politika. Najdramatičniji je bio onaj sa Kara Ahmed-pašom, uglednim vojskovođom, čija je propast 1555. – posle spletki i optužbi – Fatmu pretvorila u udovicu i učvrstila njenu životnu lekciju: u carstvu gde milost brzo prelazi u gnev, lična sreća se meri trajanjem sultanove naklonosti. Kasniji, mirniji brak s Hadim Ibrahim-pašom nije promenio suštinu: i najnepolitičnija princeza ostaje figura na tabli državne strategije.
- Na suprotnom kraju stoji Bejhan Sultan, čija je biografija tiha, ali oštra kao nož. Posle pogubljenja njenog muža Ferhad-paše (1524), odbila je dvorske igre: vratila je prinadležnosti, napustila prestonicu i izabrala dobrovoljni zaborav. Taj čin je bio jedini oblik prkosa koji si je mogla priuštiti žena njenog ranga: ne rušiti poredak, već izaći iz njega. U toj tišini leži dostojanstvo koje istorija retko nagrađuje pažnjom.
Pored ovih poznatijih imena, ostale su zaboravljene sultanije – Hafsa, Gevherhan, Kameršah, možda Jenihan – čiji se trag gubi u arhivama. Njihovi životi potvrđuju selektivnu prirodu sećanja: istorija pamti topot vojske, državne udare i pogubljenja, dok odmeren život princeze, makar i raskošan, retko dospeva u kronike.
Iako su sestre posedovale ogromne prihode i upravljale vakufima – džamijama, medresama, imaretima – njihov politički domet ostajao je ograničen. Savetovale su, ali se poslednja reč uvek čula s muške strane. Paradoks ovog doba utelovila je Hurem Sultan: iako ropskog porekla, kao zakonita supruga, raspolagala je uticajem većim od ijedne sestre, vodeći prepisku, postavljajući ljude i štiteći interese svojih sinova. Krv im je davala privilegije, ali ne nužno moć; a lična sreća često je bila žrtva državnog interesa. U tom raskoraku između sjaja i okova ogleda se prava cena pripadnosti dinastiji Osmanovića
