Svet je u čudu gledao venčanje Koste od 63 centimetra i njegove supruge Lidije od 160 centimetara: Za vreme ceremonije držala ga je u naručju

Njegov život više podseća na zaplet za film ili roman, ispunjen dramatičnim i gotovo neverovatnim događajima.

Lekari su smatrali da dečak neće preživeti ni jedan dan i savetovali roditeljima da ga preda za medicinska ispitivanja. Međutim, Konstantin je izdržao i živeo sve do prilično zrelih godina. Osim toga, oženio se lepom ženom prosečne visine i pronašao posao koji je voleo – postao je časovničar.

Najmanji čovek Sovjetskog Saveza, a kasnije i Rusije, dobio je nadimak Kostja-Patuljak. Njegov rast bio je 63 centimetra, a težina svega 25 kilograma. Konstantin je tokom čitavog života strahovao da ne postane teret drugima i trudio se da bude koristan do poslednjeg daha.

Konstantin se rodio 1937. godine u malom selu Sara, u Uljanovskoj oblasti, u brojnoj porodici Morozovih. U porodici je bilo osmoro dece, a ostala braća i sestre nisu imala zdravstvenih problema – bila su normalnog rasta i telesne građe.

Tokom trudnoće, Konstantinova majka doživela je nezgodu: spotakla se, pala u podrum i zadobila ozbiljne povrede, što ju je veoma uplašilo. Konstantin je kasnije smatrao da je upravo ta nesreća uzrok njegovih posebnosti.

Dečak je rođen sa težinom manjom od 500 grama. Babica koja je primila porođaj bila je užasnuta kada je ugledala bebu i rekla majci da mališan verovatno neće dočekati jutro. Lekar koji je pregledao Konstantina predložio je čak da ga konzerviraju u alkoholu i iskoriste kao demonstrativni primer za studente medicinskog fakulteta.

Po selu su se proširile glasine da su Morozovi dobili „žabicu“, „đavolića“ ili neku „nepoznatu životinju“. Kada su roditelji želeli da sina krste, seoski sveštenik je u početku odbio, tvrdeći da dete ionako neće preživeti, ali je na kraju popustio nakon dugih molbi.

Konstantin se žestoko držao života. Otac mu je napravio kolevku veličine školskog bukvara, a majka je stavljala kolevku na sto i tako ga hranila, jer je držanje deteta u rukama bilo previše rizično.

Roditelji nisu gubili nadu i verovali su da se njihovom posebnom detetu može pomoći ako se obrate stručnjacima. Kada je Konstantin imao šest meseci, odveli su ga u Kazanj kod lokalnih medicinskih autoriteta.

Ipak, lekari su ga pregledali i cinično savetovali roditeljima da ga preda za medicinska ispitivanja, jer leka za njegovu bolest ne postoji i detetu nema spasa. Međutim, Ivan Morozov je odlučno izjavio da će njegov sin živeti onoliko koliko mu je suđeno, da će o njemu zajedno sa suprugom brinuti i da ga ni u kom slučaju neće predati na eksperimente.

Od svojih vršnjaka, Kostja se razlikovao jedino po veličini, ali se razvijao kao sasvim obično dete. Počeo je da govori uobičajeno za svoju dob, imao je interesovanja i hobije, ali nije mogao normalno da hoda zbog svoje bolesti.

Već od malih nogu pokazivao je izuzetnu domaću snalažljivost i sam je pravio svoje „prevozno sredstvo“ koje mu je omogućavalo da se kreće po kući i dvorištu, bez tuđe pomoći.

Morozov je u školu išao svega nekoliko dana, jer ga je direktor ubrzo isključio. Razlog nije bila njegova sposobnost ili inteligencija, već izgled koji je plašio druge učenike. Nastavnik je žalio da nije moguće održati čas kada je dečak u učionici, jer je pažnja svih bila usmerena samo na njega. Školska administracija, ne ulazeći u detalje, jednostavno ga je isključila.

Čitanje mu je pomogla da savladaju starija braća i sestre, a knjige su postale njegova strast i prozor u spoljašnji svet. Kostja je sam napravio malu lampu na petrolej, a noću je tajno vadio petrolej od oca i braće kako bi čitao, skrivajući se ispod kreveta. Majka ga je često grdila, plašeći se da ne zapali kuću.

Od malena su mu roditelji usađivali osećaj odgovornosti – da pronađe posao koji voli i da bude koristan. Konstantin je sam izuzetno želeo da bude od pomoći i stalno se bojao da ne postane teret ili beskoristan za druge. Pošto je porodica živela skromno, deca su od malih nogu učestvovala u radu i učenju zanata.

Braća su ga naučila lemljenju, i kasnije mu pomogla da pronađe posao na mlečnoj farmi, gde je lemljenjem popravljala aluminijumske mlečne flaše – često ih je spuštao direktno kroz otvor u samu posudu.

Kostja je bio domišljat i snalažljiv, stalno nešto majstorisao. Pravio je beleške sa proračunima i crtežima, toliko precizno da bi se moglo pomisliti da ih je izradio pravi inženjer.

Školu je završio eksterno, savladavajući gradivo sam. Po njegovim nacrtima, otac i braća napravili su mu mali tokarski stroj od stare neispravne šivaće mašine. Na tom stroju je pravio vretena za meštane sela, a kasnije su mu se sa narudžbinama obraćali i ljudi iz okolnih sela.

Kostja je bio inteligentan, eruditan i odličan govornik. Ubrzo mu je ponuđeno da postane komsomolski agitator, što je s radošću prihvatio. Nastupao je u seoskim klubovima, često stojeći na stolu, i pričao o istoriji Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Pričao je toliko zanimljivo da su ga ljudi u sali slušali sa otvorenim ustima.

Po sećanju meštana, nakon političkih predavanja, Kostja je publiku često zabavljao pričama i anegdotama, mnoge nepristojne, ali seljani su se smejali do suza i dugo ga nisu želeli da puste kući.

Kostja je imao fenomenalno pamćenje, lako je učio pesme i prozu napamet, citirao klasike i mogao da vodi razgovor o gotovo bilo kojoj temi. Čitao je mnogo i upijao znanje iz knjiga kao sunđer. Najvažnije od svega, ljudi su uvek obraćali pažnju na njegove reči, a nakon njegovih agitacionih predavanja, mladi su rado ulazili u redove Komsomolskog saveza.

Sa dvadeset godina Konstantin je odlučio da počne samostalno da živi i zamolio roditelje da ga prime u dom za lica sa invaliditetom. Kasnije je govorio da je jednostavno bio umoran od stalne pažnje meštana – dok su neki sažaljevali njegovu sudbinu, drugi su se zafrkavali, a ponekad čak i zlostavljali.

Sengilevski internat, koji se nalazio u blizini Uljanovska, postao je njegova nova sredina. Kostja se brzo prilagodio: postao je urednik zidne novine doma, a takođe je polako počeo da uči sviranje različitih muzičkih instrumenata. Pokazalo se da je Morozov imao i kreativnu crtu, uz izuzetno razvijen muzički sluh.

Konstantin je sam komponovao i izvodio kratke humoristične pesme, učestvovao u amaterskim pozorišnim predstavama i ubrzo postao prava zvezda internata. Jednom prilikom je pozvan da nastupi u susednom selu, gde je izveo svoju tužnu pesmu o gladnim kravama. Njegova interpretacija dirnula je publiku do suza, koja je odmah potom otišla da pomogne napuštenim kolhozskim životinjama.

Pored umetničkih aktivnosti, Kostja je bio i zamenik predsednika kućnog sudskog tela u internatu – javno je ispravljajući i osudivao one koji su kršili pravila, pijuckali ili krali od drugih stanara.

U domu za lica sa invaliditetom, gde je proveo mnoge godine, Kostja je upoznao svoju sudbinu – lepu Lidiju. Prvi put ju je video dok je sedela na klupi kod ulaza, prišao joj je, raspitao se za ime i dao kompliment na račun njenog izgleda. Bila je to ljubav na prvi pogled.

Lidija je imala 155 centimetara visine i bila je godinu i po mlađa od Konstantina, ali je odmah prepoznala njegovu posebnost i talenat. Međutim, Konstantin je čuvao svoja osećanja u tajnosti. Nedugo zatim, otišao je na lečenje u Moskvu, gde je ostao nekoliko godina.

Kada se Kostja vratio u internat, Lidija je preuzela inicijativu – prva je priznala svoja osećanja i predložila da žive zajedno. Par je odlučio da napusti internat, zvanično registruje vezu i obezbedi svoje stanovanje.

Do tada je Konstantin već pronašao posao časovničara, što mu je omogućilo da zaradi i uštedi dovoljno novca za kupovinu male, ali udobne sobe u kojoj su zajedno živeli. Na venčanje ih je dovezao zajednički prijatelj na motoru sa prikolicom: Lidija je sedela u prikolici, a Kostja u njenim rukama. Radnici matičnog ureda bili su iznenađeni, ali su ipak obavili ceremoniju.

Supružnici su živeli u skladu i ljubavi. U dvorištu su zasadili mali voćnjak, pravili domaće džemove i kompote, a imali su i psa – ovčara po imenu Palma. Zimi je Palma vukla malog Kostju na sankama. Pas je bio pravi član porodice, često je išao u prodavnicu sa namirnicama okačenim oko vrata i sa novcem, a prodavci su ga poznali i nikada ga nisu stavljali u red.

Kada je Palma umrla od starosti, to je bio veliki gubitak za Morozove, a Konstantin je bio gotovo u očaju. Par je kasnije pokušao da kupi magarca za pomoć u domaćinstvu, ali životinja je nestala tokom povratka kući, i njihova sudbina je ostala nepoznata.

Kostja se brzo oporavio od tuge – kupio je mali motocikl i pretvorio ga u četvorotočkaš, na kojem je sa lakoćom vozio po selu. Kupili su i televizor, a komšije su se često okupljale kod njih uveče.

Supružnici su živeli zajedno više od 30 godina, razumevajući se bez reči. Lidija je ponekad nosila Kostju u torbi, ali je uvek naglašavala da je on glava porodice, što je Konstantin i sam smatrao. Zbog invaliditeta nisu imali dece, bojeći se da bi naslednici mogli naslediti njihove zdravstvene probleme.

Kostja je bio poznat u selu kao majstor za sve – mogao je popraviti gotovo sve, unaprediti i preraditi, ali mu je glavna specijalnost bio popravka satova. Ovo mu je bilo omiljeno zanimanje i donosilo solidan prihod.

Krajem 1980-ih, supružnici su se suočavali sa starošću i čestim zdravstvenim problemima, pa su odlučili da se vrate u internat. Svoju sobu su prodali, a traktor je Konstantin dao nekom od rođaka.

Preselili su se u dom za stare u Dimitrovgradu, gde su dobili zasebnu sobu u kojoj su proveli ostatak života. Konstantin je nastavio sa sitnim popravkama i sam je šio odeću i obuću. Po internatu se kretao na detaljno prilagođenom trotočkašu, koji je sam konstruisao.

Povremeno su ga posećivali novinari i intervjuisali. Nadimak „Kostja-Patuljak“ mu nije prijao, ali je uvek odgovarao: „Kakav jesam, takav sam!“ Nikada se nije žalio na sudbinu i smatrao se srećnim čovekom.

Konstantin Ivanovič je čitav život vredno i predano radio, ponosan što ga niko nije mogao nazvati teretom ili parazitom. Dobio je i priznanje kao pobednik u socijalističkom takmičenju, čime je još jednom dokazao svoju istrajnost i sposobnost.

Godine 2000, nakon duge i teške bolesti, preminula je voljena supruga Kostje-Patuljka – njegova Lidija. Za Konstantina to je bila nenadoknadiva izgubljena ljubav. Teško je podneo smrt najbliže osobe, ali je uspeo da pronađe snagu da nastavi dalje i da ne prestane da živi punim životom.

Do poslednjih dana, Konstantin Ivanovič je nastavio da bude koristan drugima. Popravljao je pegle i električne šporete, pazio na ispravnost električnih uređaja u celom internatu, a uveče je sve više vremena provodio uz knjige, posebno bogoslovske tekstove.

Čak i na dan svoje smrti, već nepokretni, Konstantin je popravljao sat jednog od svojih komšija. Brinula je o njemu negovateljka po imenu Maja Sergejevna Jermolajeva, koja je bila svedok poslednjih trenutaka njegovog života.

Morozov je preživeo svoju voljenu suprugu za punih devet godina. Njegovo srce je prestalo da kuca 9. marta 2009. godine. Najmanji čovek Sovjetskog Saveza i Rusije, Kosta-Patuljak, uprkos prognozama lekara, živeo je relativno dugo i umro u 73. godini života.

Njegova smrt bila je veliki šok za sve stanare internata. Konstantin je bio omiljeni stanovnik i prava zvezda doma. Najvažnije, do poslednjeg dana pomagao je drugima i nikada se nije žalio na sudbinu, ostavljajući iza sebe primer istrajnosti, dobrote i odgovornosti.