Svaka mama koja svoju bebustavlja u krevet kraj sebe misli da radi pravu stvar za nju, ali ispovest jedne majke otkriva koliko je to ustvari opasno:
“Rečeno mi je da je to prirodno. Rođaci, prijatelji i stranci na društvenim mrežama su ih uveravali da su svi to radili sa svojim bebama i da su njihove bebe dobro. Rečeno im je da je bezbedno deliti krevet sve dok mama doji, ne puši, ne uzima lekove koji izazivaju pospanost i nije pod uticajem alkohola, nije gojazna, koristi laganu ćebad i minimalne jastuke, ima čvrst dušek, nije premorena, i tako dalje, lista se nastavlja unedogled…
Foto: Printscreen Instagram
Toliko varijabli koje bi se lako mogle prevideti. Toliko sitnih varijabli da, ako jedna stvar nije u redu, beba može umreti.
Rečeno mi je da je okrutno ostaviti bebu „samu u hladnom krevetiću da plače“. Rečeno mi je da je u drugim zemljama deljenje kreveta sasvim u redu. Rečena mi je gnusna laž da „deljenje kreveta zapravo SMANJUJE SINDS jer beba imitira mamino disanje!“. Rečeno je da je zapravo opasno NE deliti krevet jer premorena mama koja pokušava da sedne da bi se hranila može zaspati na opasnom mestu.
Većina verovatno laže kada lekar pita da li beba spava sama, sa tim mučnim osećajem u srcu, pitajući se da li će lekar posumnjati u istinu i pozvati socijalnu službu.
Neki zapravo imaju drskosti da se smeju i ponašaju se arogantno na objavama na društvenim mrežama koje promovišu bezbedan san, ili upozoravaju mame na opasnosti deljenja kreveta, ili objavama koje govore o smrtnim slučajevima povezanim sa deljenjem kreveta.
„Nemojte me sramotiti zbog MOJEG izbora za MOJE dete“, kažu – dok istovremeno sramote mame zbog bezbednog sna.
Foto: Printscreen Instagram
Ali većina mama nije čula da se beba zapravo može ugušiti ispod mamine dojke. Većina mama neće razmotriti mogućnost da možda jedne noći, Jedna od varijabli „bezbednog deljenja kreveta“ bi mogla da izmakne, i možda bi to pustili jer beba sada neće da spava nigde drugde. Možda bi to pustili jer „to je samo jedna noć, neće boleti“.
Većina mama ne razmišlja o činjenici da će biti NESVESNA odrasla osoba mnogo teža od bebe i da je bebino gušenje tiho.
Većina mama neće pomisliti da će beba biti potpuno bespomoćna da se izvuče iz gušeće situacije. Da bi mama, ili tata, ili brat ili sestra koji takođe deli mamin krevet, mogli da se prevrću… ili čak da prebace ruku ili drugi deo tela preko bebe. Da bi se jastuk ili ćebe mogli pomeriti i prebaciti preko bebinog lica.
Znate kako sve ovo znam? Zato što sam ja ta mama.
Imala sam porodičnu hitnu situaciju. Moje dvoje starije dece je teško palo. Bila sam na hitnom odeljenju, a kasnije u dečjoj bolnici, skoro 24 sata.
Nisam mislila da jedna ili dve bočice adaptiranog mleka mogu uticati na to koliko je beba duboko spavala.
Nisam razmišljala o tome da sam bila previše umorna. Da je možda tata bio previše umoran.
Socijalni radnik me je već naterao da potpišem generički sporazum o bezbednom spavanju (bolnica je napravila protokol zbog povreda deteta), iako sam ionako lagala o tome gde beba spava. Sutra, rekla sam sebi. Sutra ću izvaditi sav veš iz ranca i premestiti ga u spavaću sobu da beba spava.
Bila sam toliko umorna. Socijalni radnik se nije vraćao do sutra. Još jedna noć ne bi škodila, rekla sam sebi.
Zato sam legla, stavila bebu na dojku i zaspala.
Foto: Printscreen Instagram
Kada sam se probudila, na mojoj majici je bila krv koja je tekla iz njenog nosa. Uspaničila sam se, sećajući se priče o mami koja je izgubila bebu zbog deljenja kreveta – rekla je da je pronašla svoju bebu sa krvlju i sluzi koja joj je tekla iz nosa. Da kada se bebe uguše, kapilari u nosu eksplodiraju.
Ne ja. Ne moja beba. Ne može biti. Probudiće se kad je budem podigla i promenila joj pelenu, zar ne? Nije. Bila je mlitava kao krpena lutka.
Sećam se da sam plakala i vrištala: „ne, ne, ne.“ Sećam se kako je moj muž utrčao u sobu, pitajući me šta nije u redu… „Ebi…“ bilo je sve što sam mogla da izgovorim i pokazala na nju… Sećam se da mi je vikao u lice: „ZATO NE SPAVA U SVOM KREVECU – SOCIJALNA SLUŽBA ĆE SADA UZETI NAŠU DECU!!!“ Sećam se kako je vrištao niz stepenice tražeći mamin telefon, zvao 911, pokušavao da izvrši reanimaciju. Sećam se da su bolničari ušli i pokušali isto pre nego što su je odvezli u bolnicu. Sećam se da su razgovarali sa mnom, da su me odvezli u policijsku stanicu i da su me ispitivali. Sećam se da mi je policajac uzeo majicu kao dokaz i dao mi drugu da se presvučem. Sećam se da sam plakala dok mi oči nisu otekle, lice mi je bilo umazano slinavcima, a glava… bubnjila. Sećam se da sam pitala policajca da li ću biti uhapšena. Sećam se da mi je rečeno da nije uspela da preživi. Sećam se, ali je to maglovito.
Mislila sam da radim pravu stvar za svoju bebu. Više majki u grupama za majke su me uveravale da je bezbedno.
Nisam razmišljala o opasnostima, iako sam bila upozorena, iako su me lekari i medicinske sestre edukovali o bezbednom spavanju, iako smo se muž i ja skoro svake noći svađali oko toga.
On više nije moj muž.
Moje drugo dvoje dece je sada usvojila druga porodica.
Izgubila sam sve – samo zato što sam preuzela taj rizik.
Pitam svaku mamu koja ovo čita, a koja još uvek deli krevet sa svojom bebom, namerava da deli krevet ili je na granici između deljenja kreveta i bezbednog spavanja – da li ZAISTA želite da preuzmete taj rizik da će vam vrlo mala verovatnoća ubiti bebu – verovatnoća koju ne možete kontrolisati jer ćete SPAVATI? Da li ZAISTA mislite da možete da pobedite šanse? Da li ste ZAISTA toliko zadovoljni doživotnom krivicom i tugom koju ćete nositi?
Volela bih da nisam preuzela taj rizik.
Volela bih da sam poslušala.
Molim vas, poslušajte me i ne dozvolite da Abina smrt bude uzaludna.”
