Živim među bučnim komšijama. Kada se moja komšinica iznad mene uselila, pomislila sam da me mrzi — stalno je nešto ispuštala i nikada mi nije rekla ni „zdravo“. Hodala sam na prstima, brinući se zbog svakog zvuka. Jedne noći, razbila sam čašu.
Sledećeg jutra, na moje iznenađenje, pronašla sam poruku od nje na kojoj je pisalo: „Hej! Nadam se da si dobro — čula sam prasak… I ja stalno nešto ispuštam. Bez osude — Stan 3C.“ Otopila sam se.
Komšinica koju sam zamišljala kao neprijateljicu bila je baš kao ja. Ispekla sam banana mafine (iz kesice!) i ostavila ih sa porukom: „Od tvoje podjednako nespretne komšinice.“ Odgovorila mi je glasovnom porukom (zvuk koji se čuo bio je, izgleda, dinja).
Sada razmenjujemo hranu i smešne slike, i dalje se nismo srele uživo — ali smo tihe prijateljice preko plafona i papirića. A kad nešto ispusti u 3 ujutru? Samo se nasmejem. Isto je, devojko. Isto.
