Radim u restoranu. Gluv beskućnik dolazi svakog dana da gleda sport, neprijatno miriše. Danas se jedan gost požalio, pa sam ga nežno uputio prema vratima. Tiho je otišao.
Sat vremena kasnije vratio se i pružio mi presavijenu salvetu sa drhtavim rukopisom:
„Znam da neprijatno mirišem. Znam da smetam ljudima. Utakmica je jedina stvar koju imam. Samo sam želeo da se osećam normalno jedan sat. Izvinite. Bog vas blagoslovio.”
Postavili smo mali sto u uglu sa televizorom samo za njega. Sledećeg dana je došao, gledao utakmicu i ostavio još jednu salvetu:
„Hvala.”
Taj sto je i dalje tu. I on takođe.
Bonus:
Kasnio sam na posao i mrmljao sebi u bradu dok sam čekao u redu za kafu, potpuno očekujući da će me neko popreko pogledati jer zadržavam red. Osoba ispred mene se iznenada okrenula i rekla: „Ne brini, ja častim,” i platila moje piće. Zaledio sam se, misleći da će me kritikovati ili tražiti da joj vratim novac. Umesto toga, toplo se nasmešila i otišla.
Otišao sam lakši nego što sam očekivao. Taj mali gest mi je potpuno promenio raspoloženje. Shvatio sam da dobrota može doći onda kada je najmanje očekuješ.
( brightside )
