“Deca idu u hraniteljsku porodicu, hoću nov život s Kristinom“, rekao mi hladno zet na ćerkinom grobu: Nije ni slutio šta mi je ostavila u amanet da ga uništim

Na sahrani supruge, pred gotovo 200 ljudi, Andrej se odrekao sopstvenih ćerki i hladno saopštio da želi da započne novi život sa verenicom. Nije ni slutio da je njegova pokojna supruga Olena predvidela svaki njegov korak. Pre smrti je najstarijoj ćerki poverila torbu sa dnevnikom, pismima i dokumentima koji su krili mnogo strašniju istinu od obične bračne prevare. Ono što je počelo kao borba jednog dede da sačuva tri unuke ubrzo se pretvorilo u razotkrivanje porodičnih tajni, prevare, falsifikovanih dokumenata i plana od kojeg se ledila krv u žilama.

Oko mene su rođaci i deca plakali, komšinice naricale. U vazduhu se osećao miris ljiljana pomešan sa gorčinom.

Moj zet Andrej stajao je malo dalje. Izgledao je besprekorno: crno odelo, uglancane cipele, glatko obrijano lice. Dok su ostali držali cveće, on je s vremena na vreme gdelao ekran telefona.

Stezao sam drhtavu ručicu svoje najmlađe unuke, šestogodišnje Anje. Dvanaestogodišnja Marta stajala je kamenog lica, privijajući uz grudi fotografiju majke. Devetogodišnja Sonja grizla je usne pokušavajući da ne zaplače.

Kada je sveštenik završio obred i ljudi počeli da se razilaze, Andrej je zakoračio napred.

Pomislio sam da želi da se oprosti od dece.

Ali podigao je ruku kako bi privukao pažnju i glasno, toliko da ga čuje svih 200 ljudi, rekao:

– Hajde da odmah raščistimo stvari. Tugujem. Ali život ide dalje. Njih – nehajno je odmahnuo rukom prema sopstvenim ćerkama – smestiće u hraniteljske porodice. Zaslužio sam da započnem novi život sa svojom verenicom.

Masom se prolomio uzdah. Nekome je ispalo cveće iz ruku. Žena pored mene se prekrstila.

Osetio sam kako mi krv nestaje iz lica.

– Šta si upravo rekao – upitao sam, jedva prepoznajući sopstveni glas.

Andrej je zakolutao očima kao da ga je zamorio neki dosadni starac.

– Viktore, nemoj da počinješ. Olene više nema. Ja dižem ruke od svega, dosta je što sam godinama bio uz nju tokom lečenja. Ako si toliko plemenit, odgajaj ih ti. Moja verenica Kristina nije dužna da čuva tuđu decu koja, povrh svega, neprestano kukaju.

Pogledao je svoje ćerke. U tom pogledu nije bilo ni trunke topline. Više je izgledao kao da su mu teret.

Marta se nije pomerila. Samo su joj zglobovi prstiju pobeleli od siline kojom je stezala ram sa majčinom fotografijom. Sonja je počela da drhti, a Anja je zarila lice u moj kaput.

– Ti si njihov otac – povikao sam.

– U ponedeljak ću pozvati socijalnu službu – hladno je odbrusio Andrej. – Ne treba mi teret.

Okrenuo se i, ne pozdravivši se ni sa kim, krenuo prema izlazu sa groblja. Kod kapije ga je čekao beli kombi. Bočni prozor bio je malo spušten i unutra sam ugledao plavušu sa ogromnim tamnim naočarima.

Smešila se. Andrej je ušao i vozilo je nestalo iza krivine. Stajao sam osećajući kako mi se tlo pomera pod nogama. Ostavio nas je na samom grobu moje ćerke.

– Deda – tiho me je pozvala Marta.

Glas joj je bio zastrašujuće miran za dete koje je upravo doživelo takvu izdaju. Povukla me je za rukav i odvela malo dalje, podalje od ljudi koji su šaputali.

– Moramo kod tebe. Odmah.

– Naravno, dušo. Živećete kod mene.

– Ne – odmahnula je glavom, osvrnula se i otkopčala svoj mali kaput.

Ispod njega se nalazila ljubičasta platnena torba koju je sve vreme čvrsto držala uz telo.

– Mama je rekla da ti ovo predam ako tata… uradi ono što je danas uradio.

Uzeo sam torbu.

Bila je teška.

– Šta je ovo?

– Naš spas – prošaputala je Marta.

U njenim očima pojavilo se nešto od čega sam se naježio.

Stigli smo u moj stari trosoban stan. Devojčice su sedele u kuhinji i ćutke pile čaj uz pecivo. Zaključao sam se u sobu i istresao sadržaj torbe na stari pisaći sto. Debela sveska sa plavim koricama. Nekoliko zapečaćenih koverti. USB memorija. Gomila fotokopija.

Na vrhu je ležao list ispisan urednim Oleninim rukopisom.

„Tata, ako ovo čitaš, znači da je Andrej postupio upravo onako kako sam se plašila. Znači da je pred svima nazvao devojčice teretom. Oprosti mi što te primoravam da prolaziš kroz ovo. Nisam se razbolela tek tako. Znala sam da umirem. I znam ko je kriv. Ne daj mu decu. Otvori kovertu broj 1. Ona će ti sve objasniti. Olena.“

Ruke su mi drhtale dok sam otvarao debelu kovertu.

Unutra su bili izvodi o bankovnim transferima. Fotografije na kojima je Andrej grlio onu istu plavušu iz automobila.

I kopija testamenta.

Čitao sam, a preda mnom se stvarala slika strašnija od svega što sam mogao da zamislim. Olena je sve ostavila ćerkama. Nasledstvo, kuću, novac na računima. Sve do poslednjeg novčića.

Andrej, kao njen zakoniti suprug, prema testamentu nije dobijao ništa.

Štaviše, u izjavi overenoj kod notara jasno je pisalo da, ukoliko otac pokuša da se odrekne dece ili da ih preda na staranje, automatski gubi svako pravo da upravlja njihovom imovinom i nasledstvom.

Za njihovog staratelja do punoletstva određen sam ja.

Moja ćerka ga je nadigrala još za života.

Zgrabio sam svesku. Na prvoj stranici rukom je bilo napisano:

„Hronika rata. Spisak onih koji su nas izdali.“

Počeo sam da listam. U njoj nije bio samo Andrej.

Bili su tu i njegovi roditelji, koji su Olenu nazivali skorojevićkom, kao i njegova sestra koja je pokušavala da pozajmi novac „na račun budućeg nasledstva“. A na poslednjoj stranici nalazila se beleška od koje mi se podigla kosa na glavi:

„Ako ode do kraja, otvori kovertu broj 3. To će ga uništiti. Ali budi oprezan. Opasno je.“

Sedeo sam u tišini gledajući zapečaćenu kovertu broj 3.

Neko je tiho pokucao na vrata.

– Deda – bila je to Sonja. – Tata je stigao. Viče po celoj zgradi da si mu ukrao nasledstvo i decu.

Pogledao sam kroz prozor.

U dvorište je upravo ušao Andrejev crni automobil. Iskočio je iz njega i potrčao prema ulazu, vičući nešto u telefon.

Pogledao sam sto. Moja ćerka bila je pametnija od svih nas. Znala je da će se vratiti. Brzo sam vratio dokumenta u torbu, stavio je na najvišu policu ormara, rekao devojčicama da ostanu u zadnjoj sobi i izašao u hodnik.

Već je udarao po vratima.

– Viktore! Otvaraj! Ili ću razvaliti vrata i uzeti svoju decu – urlao je Andrej.

Otključao sam vrata i otvorio ih tek toliko da ne može da uđe.

Stajao je na pragu. Skupa kravata skliznula mu je u stranu, a čelo mu je bilo orošeno znojem.

Više nije ličio na besprekorno doteranog muškarca sa groblja.

Sada je izgledao kao saterana zver.

– Ipak si došao – hladno sam rekao.

– Nemoj da glumiš plemenitost! – prosiktao je. – Gde je testament? Sakrio si ga! To je moja kuća! Moj novac! Olena je umrla, a vi ste svi odlučili da me opljačkate!

– Tvoja kuća? – zakoračio sam prema njemu, primoravajući ga da ustukne u polumrak stepeništa. – Koliko razumem, to je kuća tvojih ćerki. One iste dece koju si danas javno odbacio kao da su smeće.

Andrej se namrštio.

– Bio je to emotivan trenutak. Svakome se dogodi! Uzeću ih. Deca treba da žive sa ocem. Ali ne sa siromašnim ocem! Potreban mi je novac koji je Olena ostavila.

– Novac? – gorko sam se nasmejao. – Misliš na onaj koji si podizao sa računa dok je ona ležala u bolnici?

Andrej se trgao kao da sam ga ošamario.

– Ti ništa ne znaš…

– Znam da si bio sa Kristinom dok je moja ćerka umirala – prekinuo sam ga. – I znam da si mesec dana pre Olenine smrti prebacio veliku sumu na njen račun. Poklon za svadbu?

Prebledeo je.

Prvi put sam video kako mu sva drskost nestaje sa lica.

– Bio je to dug – promucao je. – Razvodili smo se. Olena je bila nepodnošljiva. Sama je kriva što sam utehu tražio sa strane!

– Tvoje „sa strane“ je tvoj problem, a ne knjigovodstveni – odbrusio sam. – Slušaj me dobro, zete. Olena je ostavila testament. Overen je kod notara. Prema njemu ne dobijaš ni dinara. Ni od kuće, ni sa računa, ni od firme.

Andrej je još više prebledeo.

Usne su počele da mu drhte.

– To može da se ospori – vrisnuo je. – Ja sam muž! Imam pravo na bračni deo!

– Odrekao si se žene i dece. Imam 200 svedoka koji su čuli kako si ih se odrekao pored njenog groba. Sudija će se rasplakati čitajući zapisnik.

– Ti si matori senilni idiot!

Andrej je nasrnuo na mene pokušavajući da me zgrabi za odeću.

Ali iza mojih leđa začuo se jasan dečji glas.

– Tata, ne diraj dedu!

Bila je to Marta.

U rukama je držala majčinu ljubičastu svesku.

Kada ju je Andrej ugledao, ukočio se.

– Odakle ti to? – promuklo je upitao.

– Mama je znala za tvoje tajne, tata – rekla je Marta ledenim glasom. – Znala je za Kristinu. Znala je za novac koji si ukrao iz njene lične ušteđevine. A znala je i za falsifikovanje dokumenata.

Andrej je ustuknuo kao da ga je nešto udarilo.

– Šta lupetaš – zaurlao je.

– Potpis na punomoćju – mirno je nastavila Marta. – Falsifikovao si mamin potpis da bi prebacio akcije. Ona je uspela da to zabeleži kod notara kada se razbolela.

Gledao sam čas unuku, čas zeta.

Andrej je pozelenio.

– To je laž! Sve je laž! – počeo je da se osvrće, kao da se plašio da ih neko sluša u mračnom hodniku.

– Otisci, veštačenje rukopisa, overene kopije. Dokumentacija je već kod advokata – dodao sam, iako sam za sve to i sam tek saznao iz dnevnika. – Ako ne ostaviš devojčice na miru, sve će završiti na stolu istražitelja.

Andrej je nervozno progutao knedlu.

Ustupio je korak.

– Blefiraš.

– Hoćeš da proveriš? – prekrstio sam ruke. – Odmah pozovi Kristinu i pitaj je da li joj je kurir doneo kovertu.

Bila je to delimična laž.

Ali znao sam da je Olena pripremila „pozdrav“ za Kristinu. U dnevniku sam video belešku da je spremala pismo za ženu sa kojom ju je muž varao.

Andrej je izvadio telefon, ali se predomislio.

– Ne nameravam da ratujem sa vama – promrmljao je. – Devojčice mogu da ostanu kod tebe. Ali zažalićeš. Pogledao je Martu sa mržnjom i potrčao niz stepenice, mrmljajući psovke.

Udahnuo sam duboko i zatvorio vrata. Marta je spustila dnevnik na komodu.

– Deda – tiho je rekla. – Neće odustati.

Klimnuo sam.

– Znam, dušo.

– Mama je ostavila još nešto.

Iz džepa je izvadila malu kožnu futrolu.

Ona na kojoj je pisalo: „Opasno“.

Odmerio sam kovertu u ruci.

U tom trenutku zazvonio mi je telefon.

Broj nisam poznavao.

– Viktore? – ženski glas bio je prijatan, ali uznemiren. – Zovem se Kristina. Andrejeva sam verenica.

Napregao sam se.

– Slušam.

– Moramo da se vidimo. Danas. Hitno je. Radi se o dokumentima koje je ostavila vaša ćerka.

Ćutao sam i razmišljao.

– Zašto bih vam verovao?

I ona je na trenutak zaćutala.

– Zato što sam danas dobila pismo. Od Olene. I uplašena sam.

U slušalici se nešto začulo, a Kristinin glas postao je tiši, kao da je rukom prekrila usta.

– Napisala mi je da je Andrej opasan. Da je već planirao da je se reši. I da ću posle njene smrti ja biti sledeća.

Osetio sam hladnoću duž kičme.

– Gde ste?

– Na benzinskoj pumpi na izlazu iz grada. Dođite sami. I ponesite dokumenta. Ona iz treće koverte.

Pogledao sam prema ormaru u kojem sam sakrio torbu.

– Otkud znate za treću kovertu?

– Zato što mi je Olena o njoj napisala u pismu – prošaputala je Kristina. – Rekla je da ćete samo vi znati šta treba da uradite.

Veza se prekinula.

Spustio sam telefon.

Marta je još stajala pored mene.

– Deda, šta se dogodilo?

Izdahnuo sam.

– Moram nakratko da izađem. Ti ostaješ glavna. Nikome ne otvaraj vrata, čak ni ako kaže da je policija.

Klimnula je, stisnutih usana.

Vratio sam se u sobu, izvadio torbu i uzeo treću kovertu.

Bila je zapečaćena voskom, starinski, ali pouzdano.

Polomio sam pečat.

Unutra su bili video-kaseta i rukom ispisan list papira.

Pročitao sam prve redove i zanemeo.

„Tata, ovo je snimak sa sigurnosne kamere u našoj vikendici. Na njemu Andrej i njegova sestra Natalija razgovaraju o tome kako da me otruju lekovima da bi posle dobili novac od osiguranja.“

Naslonio sam se na zid. Noge su mi klecale. Moja ćerka nije samo skupljala kompromitujuće podatke. Skupljala je dokaze za krivični postupak. Sada sam znao zašto je Andrej toliko žurio da se oslobodi ćerki. Morao je da ućutka svakoga ko je mogao da zna istinu.

Stavio sam kovertu u unutrašnji džep jakne. Kada sam izašao iz kuće, već je pao mrak. Negde u daljini zalajao je pas. Hladan vetar uvlačio mi se ispod kragne. Ali u meni je gorela vatra.

Ogromna, vrela želja da isteram pravdu. Moja ćerka poverila mi je ono najdragocenije – svoju decu. Nisam nameravao da je izneverim.

Noćni vazduh mirisao je na benzin i kišu koja se približavala.

Kristina me je čekala kod udaljene pumpe, pored starog srebrnog automobila. Bez naočara, bledog lica i sa tamnim podočnjacima, uopšte nije ličila na onu samouverenu plavušu iz pogrebne povorke.

Sada je bila samo uplašena i iscrpljena žena.

– Uđite – rekla je kratko, pokazujući na suvozačko mesto.

U automobilu se osećao miris skupog parfema i duvanskog dima.

Kristina je nervozno vrtela nezapaljenu cigaretu među prstima.

– Slušam vas – rekao sam gledajući pravo ispred sebe.

– Ljuti ste, razumem – govorila je tiho, teško pronalazeći reči. – Mislite da sam rasturačica brakova. I jesam. Ali nisam znala da ona umire.

– Znali ste – odsekao sam. – Videli ste je u bolnici.

Trgla se kao da sam je udario.

– Jesam… Ali Andrej je govorio da je to privremeno. Da je samo slaba. A onda… – teško je udahnula. – Onda me je zamolio da pregledam poslovne knjige njihove porodične firme. Po zanimanju sam knjigovođa. Želeo je da pripremi dokumentaciju za razvod.

Ćutao sam.

– Pronašla sam nepravilnosti – spustila je glas gotovo do šapata. – Velike svote novca odlazile su na račune fantomskih firmi. Andrej je tvrdio da je reč o poreskoj optimizaciji. Ali proverila sam detaljnije i pronašla falsifikovane potpise. Potpise vaše ćerke.

Stisnuo sam pesnice.

Dakle, sve što je Olena napisala u dnevniku bilo je istina.

– Vaša ćerka nije bila samo njegova supruga – nastavila je Kristina. – Bila je finansijska direktorka njihove firme. Nedelju dana pre smrti uspela je da napravi kopije svih dokumenata koji dokazuju da Andrej nije samo izvlačio novac iz porodice već i varao poslovne partnere. To je krivično delo. Prevara velikih razmera.

Iz pretinca je izvadila malu crnu USB memoriju i pružila mi je.

– Ovde je sve. Kopirala sam podatke pre nego što je Andrej shvatio da istražujem.

Uzeo sam je.

– Zašto ovo dajete meni?

– Zato što se plašim – prvi put me je pogledala crvenim očima. – Juče je njegova sestra Natalija rekla Andreju da bi najjednostavnije bilo da se devojčice zvanično proglase siročadima, a vi nesposobnim za starateljstvo.

Sve u meni se sledilo.

– Šta to znači?

– Planiraju da vas optuže da vršite pritisak na decu. Čula sam njihov razgovor u Andrejevoj kancelariji. Natalija je rekla da preko svojih veza lako može da pronađe osnov da vam se oduzme starateljstvo. Rekla je da je starce lako skloniti.

Gledao sam je pokušavajući da shvatim razmere pretnje.

– Zašto mi sve ovo govorite?

Kristina je zaćutala.

Ruke su joj drhtale. Iz torbe je izvadila poznatu kovertu. Prepoznao sam Olenin rukopis.

– Napisala mi je pismo – zajecala je. – Vaša ćerka… znala je da sam trudna.

Ukočio sam se.

– Čekam Andrejevo dete. Olena mi je napisala: „Kristina, oprosti što se mešam. Nemam mnogo vremena. Ne želim ti zlo. Ali znaj: ovaj čovek će ostaviti i tebe i tvoje dete isto kao što je ostavio nas. Već je deo tvoje imovine prebacio na svoju majku.“

Kristina je nadlanicom obrisala suze.

– Proverila sam. Moj automobil je prebacio na svoju sestru. Gad. Za njega sam samo žena koja će mu roditi dete i izvor novca.

Okrenula se prema meni.

– Pomozite mi da odgovara. Svedočiću. Daću vam sva dokumenta. Spremna sam da odem kod istražitelja.

Posmatrao sam tu iscrpljenu i preplašenu ženu i osetio čudnu zahvalnost prema ćerki.

Čak i posle smrti Olena je uspela da neprijatelja pretvori u saveznika.

– Sutra ujutru – rekao sam. – Otići ćete kod advokata. Zove se Krilov. Olena mu je verovala. Daću vam adresu.

Klimnula je.

– Doći ću.

Sedeli smo još nekoliko minuta ćuteći.

Počela je sitna kiša i kapi su udarale o krov automobila.

– Zna li Andrej da ste ovde? – upitao sam.

– Ne. Otišao je kod majke. Rekao je da mora da rešava pitanje nasledstva.

– Već je bio kod mene. Tražio je testament. Izbacio sam ga.

Kristina se trgla.

– Vratiće se. Neće tek tako odustati. Njegova sestra ima položaj i veze.

– Imam ih i ja – pomislio sam na video-kasetu u džepu. – A imam i nešto što će ga uništiti.

Kristina me je pogledala sa nadom.

– Šta ćete uraditi?

– Prvo ću sve pokazati advokatu. Onda ćemo odlučiti kako dalje. Možda ćemo sutra zajedno otići u tužilaštvo.

– Plašim se za svoj život – prošaputala je. – Andrej mi je već rekao da će me izbaciti na ulicu ako stanem na stranu njegove dece. Kada sazna da sarađujem sa vama, mogao bi…

– Ne bojte se. Bićete zaštićeni. Odmah ću pozvati Krilova.

Pozvao sam advokata.

Dugo je zvonilo pre nego što se javio miran muški glas.

– Viktor ovde. Olenin otac.

– Da, slušam vas.

– Potrebna mi je pomoć. Hitno. Radi se o nasledstvu i krivičnim delima. Imam dokumenta.

Advokat je na trenutak zaćutao.

– Dođite sutra u devet ujutru u moju kancelariju. Znate adresu?

– Da. Olena ju je ostavila.

– Dobro. Čekam vas.

Prekinuo sam vezu i okrenuo se Kristini.

– Sutra u devet. Dođite ispred Krilovljeve kancelarije. Sačekaću vas.

Klimnula je, obrisala suze i iznenada snažno stegla moju ruku.

– Hvala vam što me niste oterali. Znam da sam kriva. Ali nisam znala celu istinu. Sada želim da ispravim koliko mogu.

– Prekasno je da se sve ispravi – rekao sam bez ljutnje. – Ali možete da pomognete deci.

Kristina me je ostavila kod skretanja prema mojoj kući. Izašao sam na kišu, podigao kragnu i krenuo prema zgradi. Telefon mi je zavibrirao.

Zvala je Marta.

– Deda – glas joj je drhtao. – Ispred zgrade stoji automobil. Onaj isti sa groblja.

Potrčao sam.

– Zaključaj vrata! Nikome ne otvaraj! Blizu sam.

– Tata je izašao iz automobila – prošaputala je Marta. – Viče da će nas odvesti. Deda, Anja plače.

Trčao sam toliko brzo da su me pluća pekla.

Kiša mi je udarala u lice, ali je nisam osećao.

Kada sam skrenuo prema zgradi, ugledao sam Andreja kako izvlači Anju iz ulaza.

Otimala se i dozivala pomoć.

Marta i Sonja pokušavale su da zadrže sestru, ali je Andrej grubo odgurnuo starije devojčice u blato.

– Šta radiš, idiote?! – povikao sam i zgrabio ga za ruku.

– To su moja deca! – zaurlao je. – Ja sam njihov otac! Vodim ih kući!

– Kući? – istrgao sam drhtavu Anju iz njegovih ruku. – Danas si ih se odrekao!

– Baš me briga! – teško je disao. – Sud će odlučiti, a do tada će biti kod mene. Reći ću da si ih oteo.

Komšije su počele da izlaze na prozore.

Neko je povikao:

– Sve smo videli! Ne diraj decu!

Andrej se zlobno osmehnuo.

– Zvaću policiju!

– Zovi – izvadio sam telefon. – Usput im objasni da si pokušao da otmeš maloletnu decu i falsifikuješ dokumenta.

Andrej je suzio oči.

– Zažalićeš, matori. Mnogo ćeš zažaliti.

Uskočio je u automobil i uz škripu guma nestao u noći.

Nas četvoro ostali smo na kiši.

Anja je plakala pripijena uz mene.

Marta je šepala, a Sonja je imala ogrebotinu na obrazu.

Podigao sam pogled prema nebu.

– Sutra ćemo sve završiti – prošaputao sam mazeći Anju po glavi.

– Deda, vratiće se – rekla je Marta brišući blato sa lica. – Mama je govorila da neće tek tako odustati.

– Znam, dušo. Zato ćemo biti spremni.

Vratili smo se u stan.

Smestio sam devojčice u krevet, a zatim seo za kuhinjski sto i ponovo razmotrio dokumenta iz torbe.

U trećoj koverti, osim video-kasete, nalazile su se kopije prijava policiji koje Olena nije stigla da preda.

„Tata, ako ovo čitaš, znači da je Andrej već ostavio devojčice i započeo rat za nasledstvo. Ne čekaj. Idi kod istražitelja sa ovom kasetom. Na njoj je dokaz da su on i njegova sestra planirali moju smrt. Čuvaj moje devojčice. Volim te. Olena.“

Presavio sam poruku i pritisnuo je uz grudi. Moja ćerka je sve uradila kako treba. Sada je bio red na mene. U dva sata posle ponoći neko je pozvonio.

Nisam pitao ko je. Pogledao sam kroz špijunku. Na pragu je stajala Andrejeva sestra Natalija.

Bila je u policijskoj uniformi i, čim sam malo otvorio vrata, pokušala je da uđe bez poziva.

– Građanine Viktore – rekla je ledenim glasom. – Ovlašćena sam da preuzmem maloletnu decu dok se ne utvrde okolnosti. Podneta je prijava da ih držite protiv njihove volje i da nad njima vršite psihički pritisak.

Preprečio sam joj put.

– Imate li nalog?

Podsmehnula se.

– Biće gotov ujutru. A do tada, prema pravilima, devojčice idu sa ocem. Iza sebe, u mračnom hodniku, čuo sam prigušeni plač unuka. Sa stepeništa su se začuli teški koraci.

Andrej se penjao sa zadovoljnim osmehom.

– Rekao sam ti, matori. Rat tek počinje.

Natalija je pružila ruku prema Marti. Ali Marta je sama zakoračila napred. U ruci je držala telefon.

– Zdravo, tata – rekla je i uključila snimak. Iz zvučnika su se začuli glasovi.

„Natalija, a šta ako starac ne preda decu?“

„Brate, ne budi glup. Reći ćeš da su deca gladovala. A ja ću srediti nekoliko papira da ga proglase nesposobnim. Starce je lako skloniti.“

Natalijino lice se promenilo.

– Odakle ti to?! – prosiktala je.

– Mama je ostavila – odgovorila je Marta gledajući je pravo u oči. – Zaboravila si da u vikendici imate sigurnosnu kameru. Mama je uspela da sačuva snimke.

Umalo se nisam nasmejao.

Natalija je prebledela. Andrej je razrogačenih očiju gledao čas sestru, čas ćerku.

– To je nezakonito! – povikao je.

– Sutra ujutru idem u tužilaštvo – rekao sam obgrlivši unuke. – A ovo, za razliku od tvojih priča – pokazao sam na telefon – jeste dokaz.

Andrej je odgurnuo sestru i počeo da se povlači prema izlazu.

Natalija je drhtala od besa.

– Svi ste mrtvi – promuklo je rekao Andrej, ali glas mu je pukao.

Zalupio sam vrata pred njima.

Ostali smo u tišini.

Shvatio sam da je koverta sa video-kasetom još u džepu moje jakne.

Sada, kada je Marta pustila snimak njihovog drugog razgovora, imali smo dva dokaza.

– Deda – prošaputala je Sonja. – Hoćemo li pobediti?

Pogledao sam Oleninu fotografiju na zidu.

Smešila se.

– Hoćemo, dušo. Sigurno hoćemo.

Zagrlio sam devojčice i odveo ih na spavanje. Pred nama je bio najteži dan. Ali znao sam da nas moja ćerka nije ostavila same. Bila je sa nama u svakom redu svog dnevnika, svakom snimku i svakoj reči koju je napisala kako bi zaštitila decu. I nisam nameravao da je izneverim.

Jutro je bilo sivo i hladno. Gotovo da nisam spavao. Čitavu noć proveo sam za kuhinjskim stolom pregledajući Olenina dokumenta, a tek pred zoru nakratko sam zaspao sedeći na stolici. Devojčice su ustale rano. Marta je sama zagrejala vodu za čaj i isekla hleb. Sonja je pomogla Anji da se umije i isplete kikice.

Kretale su se tiho, kao da se plaše da ne probude ne samo mene već čitavu kuću i ulicu. Otvorio sam oči i pogledao ih.  Prvi put tokom tih dana, osim bola, osetio sam i ponos.

Olena ih je dobro vaspitala.

– Deda, hoćeš čaj? – upitala je Sonja stavljajući šolju ispred mene.

– Hoću, dušo. Hvala.

Marta je sela naspram mene i spustila telefon na sto.

– Danas idemo kod advokata?

– Da. Prvo ću vas odvesti kod tetka Zine. Obećala je da će ostati sa vama dok završavam poslove.

Marta je odmahnula glavom.

– Želim da idem sa tobom.

– Ovo nije za decu.

– Deda – pogledala me je pravo u oči i ponovo sam u njoj video onu istu odraslu odlučnost koja me je istovremeno plašila i zadivljivala. – Mama je ovo ostavila zbog nas. Imam pravo da vidim kako će se završiti.

Uzdahnuo sam.

– Dobro. Ali nećeš ići na sud. Samo kod advokata.

Klimnula je.

Posle doručka pozvao sam Krilova i rekao da dolazim sa najstarijom unukom.

Nije se protivio.

Sonju i Anju odveo sam kod komšinice Zinaide Petrovne, iste one žene koja je bila sa nama na groblju. Zagrlila je devojčice, obećala da nikome neće otvoriti vrata i da će me odmah pozvati ako se bilo šta dogodi.

Marta i ja seli smo u moj stari automobil i krenuli prema centru grada. Krilovljeva kancelarija nalazila se u trospratnoj zgradi sa izbledelom tablom. Unutra je mirisalo na prašinu i stare papire.

Dočekao nas je muškarac od oko 50 godina, sa naočarima i u strogom sivom odelu.

Pogledao je mene, zatim Martu i pozvao nas u kancelariju.

– Uđite. Vaš poziv očekivao sam još juče.

Izvadio sam ljubičastu torbu iz aktovke, ali nisam odmah istresao sadržaj.

– Ovo su dokumenta koja je Olena predala devojčicama pre smrti.

Krilov je klimnuo.

– Pozvala me je dve nedelje pre smrti. Rekla je da ćete doći ako se njen muž na sahrani odrekne dece. Tada nisam verovao da je tako nešto moguće. Sada vidim da sam pogrešio.

Marta je ćutala, stežući mali ranac.

Na sto sam stavio svesku, koverte, USB memoriju i video-kasetu.

– Ovo je sve što je prikupila. Dnevnik, finansijska dokumentacija, dokazi o prevari, snimak razgovora Andreja i njegove sestre Natalije o tome kako su planirali da je otruju.

Advokat je skinuo naočare, obrisao stakla i ponovo ih stavio.

– Ovo je ozbiljno. Ako je snimak autentičan, govorimo o pokušaju ubistva.

– Autentičan je – tiho je rekla Marta. – Mama ga je sama prebacila sa kamere u vikendici. Pomagala sam joj da sačuva snimke.

Krilov je pogledao devojčicu sa poštovanjem.

– Hrabra si.

– Samo sam radila ono što je mama tražila.

Uzeo je dokumenta, brzo ih pregledao i pravio beleške.

– Ovde je testament prema kojem sva imovina pripada deci. Andrej se ne pominje. Tu je i zahtev kojim mu se ograničava pravo da zastupa interese dece. Imamo kopije bankovnih transfera na račune fantomskih firmi. I falsifikovane potpise na punomoćjima.

Podigao je pogled.

– Ovoga ima dovoljno za pokretanje krivičnog postupka. Ali moramo brzo da reagujemo, pre nego što uništi dokaze ili odvede decu iz grada.

– Već je pokušao da ih odvede – rekao sam. – Sinoć su došli on i njegova sestra. Hteli su da uzmu devojčice, a mene da proglase nesposobnim.

Krilov se namrštio.

– To menja stvar. Odmah moramo da podnesemo prijavu policiji i tužilaštvu. I da zatražimo privremenu meru kojom će Andreju biti zabranjeno da prilazi deci. Imamo li svedoke?

– Imamo. Komšije, rođake, čak i sveštenika.

– Dobro. Danas ću pripremiti dokumentaciju. Vi odmah idite u policiju i prijavite pokušaj odvođenja dece. Navedite da se dogodilo noću i da ste ga videli kako silom odvodi devojčicu.

Klimnuo sam.

– Imamo i Kristinu, Andrejevu verenicu. Spremna je da svedoči o finansijskim malverzacijama.

Krilov me je pogledao preko naočara.

– Verenica? Zanimljiv obrt. Verujete li joj?

– Uplašena je. I trudna. Shvatila je da ju je Andrej iskorišćavao. Olena joj je ostavila pismo.

Advokat se kratko nasmešio.

– Vaša ćerka bila je snažna žena.

Još oko sat vremena proveli smo u kancelariji.

Krilov je napravio plan, odštampao prijave i dao mi kopije.

Marta je sve vreme ćutala, ali sam video da pažljivo sluša svaku reč.

Kada smo krenuli, Krilov nas je zaustavio.

– Viktore, još nešto. Imate li Olenino ovlašćenje da zastupate interese dece?

– Overeno je kod notara. U koverti je sa testamentom.

– Odlično. Onda imate pravni osnov da se starate o njima do odluke suda. Andrej ih ne može tek tako odvesti bez odgovarajuće odluke.

Osetio sam kao da mi je deo tereta pao sa srca.

– Hvala.

Izašli smo napolje.

Kiša je prestala, ali nebo je i dalje bilo tmurno.

– Deda, šta će sada biti? – pitala je Marta kada smo ušli u automobil.

– Prvo policija. Onda kući, kod devojčica. A zatim sud.

– A tata?

– Moraće da odgovara za sve.

Okrenula se prema prozoru i tiho rekla:

– Ne želim da ode u zatvor. Samo želim da nas ostavi na miru.

Spustio sam ruku na njeno rame.

– Ponekad jedno bez drugog nije moguće. Ali ne brini. Istina će izaći na videlo.

U policijskoj stanici dočekao nas je dežurni službenik.

Objasnio sam da želim da prijavim pokušaj odvođenja dece i pretnje.

Dao mi je obrazac, a ja sam sve detaljno opisao.

Pomenuo sam i Andrejev noćni dolazak, pokušaj da silom odvede Anju, kao i Natalijine reči o planu da me proglase nesposobnim.

Dežurni me je zainteresovano pogledao.

– Razumete da su ovo ozbiljne optužbe? I lažno prijavljivanje je kažnjivo.

– Razumem. Imam dokaze. I svedoke.

– Ostavite prijavu. Bićete obavešteni o daljim koracima.

Klimnuo sam i izašao.

Snimak sa vikendice promenio je tok postupka

Sledećeg dana Krilov je pozvao i rekao da je predao potrebne podneske u vezi sa starateljstvom nad decom i dokumentaciju koja se odnosila na sumnje u prevaru i planiranje Olenine smrti.

Kristina je otišla kod istražitelja i dala detaljan iskaz.

Donela je USB memoriju sa knjigovodstvenim dokumentima i potvrdila da je Andrej falsifikovao Olenine potpise.

Kada je to saznao, Andrej je pobesneo.

Otišao je kod Kristine, ali se ona već iselila iz svog stana i boravila kod prijateljice.

Onda se ponovo pojavio ispred moje kuće, ovoga puta sa Natalijom i nekim krupnim muškarcem. Vikali su ispod prozora i zahtevali da im predam devojčice.

Pozvao sam policiju.

Patrola je stigla, a Andrej i njegovo društvo privedeni su zbog narušavanja javnog reda. Vikao je da sam mu ukrao porodicu i da će na kraju ipak pobediti.

Ali lisice na njegovim rukama govorile su nešto sasvim drugo.

Nekoliko dana kasnije održano je prvo sudsko ročište. Andrej i Natalija sedeli su kamenih lica.

Njihov advokat pokušavao je da dokaže da su optužbe izmišljene, testament falsifikovan, a snimak montiran. Ali kada je u sudnici pušten snimak sa video-kasete, zavladala je mrtva tišina.

Na ekranu se videla terasa vikendice.

Andrej i Natalija sedeli su za stolom i pili čaj.

Andrejev glas jasno se čuo:

– Ako ne umre sama, moraćemo da joj pomognemo. Lekovi su joj pri ruci, možemo da zamenimo ampule. Sve sam smislio.

Natalija je odgovorila:

– Jesi li siguran da je bezbedno? Šta ako veštačenje nešto pokaže?

– Neće. Imam svog čoveka u bolnici. Sve će pripisati komplikacijama.

Sudija je zaustavio snimak.

Andrej je skočio.

– To je falsifikat! Nisam to ja! Olena je sve izmislila!

Natalija je povikala:

– Montaža! Nikada to nismo rekli!

Ali više ih niko nije slušao.

Sud je odredio veštačenje snimka.

Prošle su još dve nedelje.

Devojčice i ja živeli smo u mom stanu. Sonja i Anja počele su polako da se oporavljaju, ponovo su se smejale i igrale. Marta je postala još povučenija, ali sam video da se drži.

Kristina me je pozvala i rekla da je rodila devojčicu.

Nazvala ju je Vera.

– Ne želim ništa od Andreja – rekla je. – Samo želim da zauvek nestane iz naših života.

Prema priči, veštačenje je potvrdilo autentičnost snimka, a protiv Andreja su potom pokrenuti postupci zbog pokušaja ubistva, prevare velikih razmera i falsifikovanja dokumenata. Natalija je odgovarala zbog saučesništva i zloupotrebe položaja.

Odlazio sam na svako ročište.

Marta je nekoliko puta išla sa mnom, ali sam zatim odlučio da ne treba da sluša kako njen otac pokušava da se izvuče i govori ružne stvari o njenoj pokojnoj majci.

A onda je došao dan presude.

Kada je čuo presudu, počeo je da viče da su deca njegova Sudnica je bila puna. Andrej je sedeo na optuženičkoj klupi. Tokom prethodnih meseci smršao je i lice mu se promenilo, ali je i dalje prkosno gledao ljude oko sebe.

Natalija je sedela pored njega i grizla usne.

Sudija je pročitao presudu.

Prema ovoj priči, Andrej je proglašen krivim po svim tačkama i osuđen na 7 godina zatvora, dok je Natalija osuđena na 3 godina.

Kada su ga odvodili, Andrej je počeo da viče:

– Vratiću se! Svi ćete zažaliti! Deca su moja! Čujete li? Moja!

Marta, koja je sedela pored mene, trgla se, ali nije zaplakala.

Stegla mi je ruku i prošaputala:

– Gotovo je, deda.

Zagrlio sam je.

– Jeste, dušo. Gotovo je.

Kada smo izašli iz suda, sunce je jako sijalo. Bio je to prvi zaista topao dan posle dugo vremena. Kristina nas je čekala ispred ulaza sa malom Verom u naručju.

– Viktore – prišla je i krivim osmehom me pogledala. – Znam da nemam pravo da tražim oproštaj. Ali želim da znate da sam učinila sve što sam mogla da pomognem.

Pogledao sam nju, zatim bebu koja je mirno spavala, i klimnuo glavom.

– Pomogli ste. To je dovoljno.

Kristina je obrisala suze i brzo otišla.

Mi smo krenuli na groblje.

Marta je na Olenin grob položila bele ljiljane – iste one koje je njena majka toliko volela.

Sonja je popravila krst. Anja je dugo ćutala, a onda tiho rekla:

– Mama, više se ne plašimo.

Stajao sam iza njih, gledao fotografiju svoje ćerke i osećao kako mi suze klize niz obraze.

Ali ovoga puta bile su to suze olakšanja.

– Hvala ti, ćerko – prošaputao sam. – Spasla si ih. Spasla si sve nas.

Život se nastavljao. Znao sam da su sada moje unuke bezbedne.

A Olena, moja hrabra i mudra Olena, zauvek će ostati sa nama – u njihovim osmesima, glasovima i sposobnosti da se bore za istinu”, zaključio je u svojoj ispovesti.