Ispod pocepanog platna dušeka, na samim daskama kreveta, stajale su uredno poređane koverte. Bilo ih je na desetine, svaka obeležena datumom i njegovim imenom. Pored njih, stajala je stara, ofucana štedna knjižica i jedna sveska sa tvrdim povezom.
Bojan je drhtavim rukama otvorio prvu kovertu. Iz nje je ispala gomila novčanica, pažljivo ispeglanih i složenih. Na vrhu je stajao isečak iz novina: oglas za patike koje je nosio. Na margini je Staninim neurednim rukopisom pisalo: “Još 2.000 dinara i Bojan će imati najbolje u školi.”
Otvarao je jednu po jednu. U svakoj je bila istorija njegovih prohteva, plaćena njenim poniženjem.
“Za upis na fakultet – da moj sin ne prlja ruke kao ja.”
“Za odelo – da bude najlepši pored Ive.”
“Za telefon – da se ne stidi pred drugovima.”
Kada je otvorio štednu knjižicu, brojka ga je udarila poput fizičkog šamara. Na računu je bilo skoro dva miliona dinara. Sav novac od prodatih flaša, svaka dnevnica od ribanja tuđih stepeništa, svaki dinar koji je uštedela ne kupujući sebi ni lekove ni hranu, bio je tu.
Poslednja koverta bila je drugačija. U njoj nije bilo novca. Samo jedan mali, zlatni prsten koji je nekada davno dobila od njegovog oca i pismo napisano te kobne večeri, nakon što ju je u parku nazvao klošarkom.
“Sine moj,
Oprosti majci što ti smrdim. Moje su ruke prljave, ali je tvoj put čist. Štedela sam za tvoju buduću kancelariju, da ne zavisiš ni od koga, pa ni od Ivinih roditelja. Želela sam da budeš čovek koji nikome ne polaže račune.
Večeras si se okrenuo od mene, i srce me je zabolelo, ali znam da si to uradio jer se plašiš da te ne odbace. Ne ljuti se na sebe. Ja se na tebe nikad ne bih mogla naljutiti. Sav ovaj novac je tvoj, kupi tu slobodu koju si toliko želeo.
Voli te tvoja mama.”
Bojan je počeo da jeca, jauk koji je kidao tišinu praznog stana. Gledao je u svoje skupe patike koje je sada osećao kao olovo na nogama. Svaka nit na njegovoj markiranoj garderobi odjednom je postala simbol njenog truda i njegove sramote.
Shvatio je stravičnu istinu: dok se on trudio da postane “neko” u očima ljudi koji ga zapravo nisu poznavali, on je bio sve jedinoj osobi koja ga je istinski volela.
Sutradan, Bojan se nije pojavio na predavanjima. Nije se javio Ivi. Otišao je na groblje, ali ne u odelu. Kleknuo je u blato pored humke, onog istog blata kojeg se toliko gadio dok ga je gledao na njenim cipelama, i prvi put u životu, naglas je izgovorio reč koju je godinama krio kao najgoru kletvu:
“Majko… oprosti svojoj bitangi.”
