Gubitak voljene osobe jedan je od najtežih trenutaka u životu, a oproštaj na sahrani često ima duboko emotivno značenje za porodicu i prijatelje. Mnogi tada žele da se poslednji put približe pokojniku, da ga dodirnu ili poljube kao simbol ljubavi, zahvalnosti i oproštaja.
Jedna izjava moldavskog lekara izazvala je burne reakcije na internetu, posebno među onima koji su nedavno izgubili voljenu osobu. U pitanju je dr Viktor Ivanovik, poznat na društvenim mrežama, posebno TikToku, gde ima više od milion pratilaca. On je iznio tvrdnju koja je mnoge uznemirila – da nikada ne bi trebalo ljubiti preminule osobe dok leže u kovčegu, jer bi to moglo imati ozbiljne zdravstvene posljedice.
Prema njegovim riječima, opasne bakterije počinju da se razvijaju na telu svega nekoliko sati nakon smrti, najčešće već poslije devet sati. Ove bakterije, tvrdi Ivanovik, mogu dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema kod živih osoba koje stupe u blizak kontakt s telom, uključujući gubitak čula mirisa, probleme s disanjem, pa čak i poremećaje u radu srca.
Posebno je upozorio na situacije kada se sahrane obavljaju tokom toplijih mjeseci ili kada se telo nalazi u prostorijama bez adekvatnog hlađenja. Ukoliko već neko osjeća potrebu da se oprosti poljupcem, savetovao je da to bude samo u slučaju kada je telo čuvano u rashlađenim uslovima, kao što su profesionalne mrtvačnice.
Njegove izjave su izazvale lavinu komentara. Mnogi su tvrdili da je ovakvo upozorenje neosetljivo prema ožalošćenima i da ne uzima u obzir emocije onih koji žele da se na poseban način oproste od najbližih. Sa druge strane, bilo je i onih koji su izražavali strah i zabrinutost, naročito roditelji male djece i osobe sa slabijim imunitetom.
- Međutim, ne slažu se svi stručnjaci s ovim tvrdnjama. Dr Stjuart Fišer, internista iz Njujorka, istakao je da su ovakvi navodi naučno neodrživi. On smatra da ljudski imuni sistem ima dovoljno kapaciteta da se nosi sa mikroorganizmima koji eventualno ostanu na telima nakon smrti. U njegovim riječima, bakterije koje se razvijaju na telu pokojnika ne bi mogle opstati u tijelu zdrave osobe, jer bi bile brzo uništene prirodnim odbrambenim mehanizmima.
Dr Fišer je takođe izrazio čuđenje što nikada tokom svoje višedecenijske karijere nije čuo za ovakvu opasnost. Da je bilo iole realnog rizika, smatra on, zdravstvene institucije bi odavno upozorile javnost, a postojali bi i brojni slučajevi obolijevanja neposredno nakon sahrana, što nije zabilježeno.
Slično mišljenje ima i Svetska zdravstvena organizacija, koja je kroz svoja saopštenja ranije naglašavala da posmrtni ostaci ne predstavljaju opasnost za širenje bolesti u slučaju smrti prirodnim putem. Izuzeci su rijetki, i odnose se isključivo na smrti usled zaraznih bolesti visokog rizika, poput kolere ili hemoragičnih groznica. Većina patogena, kako navodi SZO, ne preživljava dugo u telima nakon smrti, posebno ako su tela pravilno konzervisana.
Pored naučnih argumenata, dodatnu sumnju u Ivanovikove tvrdnje unosi i činjenica da ne postoji potvrđena informacija o njegovoj medicinskoj licenci, iako ima ogroman broj pratilaca. Neki mediji iz Evrope i Amerike pokušali su da provere njegovu stručnu pozadinu, ali bez uspjeha.
- Dr Fišer takođe ukazuje da u savremenom društvu, priprema tela za sahranu obuhvata niz profesionalnih procedura koje minimizuju bilo kakav zdravstveni rizik. Ističe da su radnici pogrebnih preduzeća obučeni da se pridržavaju strogih higijenskih pravila, te da se tela često čuvaju u kontrolisanim uslovima do trenutka sahrane.
Ipak, uprkos svemu, on napominje da, iako lično ne preporučuje ljubljenje preminulih, to nije zabranjeno iz medicinske perspektive. Ukoliko poljubac donosi emocionalno olakšanje onome ko tuguje, a telo je pripremljeno u skladu sa propisima, ne postoji stvaran razlog da se to ne učini.
Na internetu su se pojavili brojni komentari ljudi koji su izrazili da bi, bez obzira na moguće rizike, ponovo poljubili svoje bližnje. Mnogi su pisali da je to čin ljubavi, tuge i poštovanja, nešto što ne može da se svede na čisto medicinski savjet.
Jedan korisnik je emotivno napisao da bi „ponovo poljubio svog oca, čak i da mora da izgubi čula“, dok su drugi naglašavali da niko ne može da im zabrani da se poslednji put oproste od roditelja, deteta ili voljene osobe na način koji im srce nalaže.
