Kejt Finli prikupi oko sebe malo jače svoj ogrtač. Jeza ju je hvatala od ovog broda. Crvotočne grede škripale su i cijukale kao da neće izdržati nalet jačeg vetra, mada ih je kapetan pred polazak uveravao da je brod odličan. Oluja koja je besnela napolju nije je činila tako uverenom da će sve biti u redu, lako su bili nadomak cilja.
– Gospođice, šta radite tu? – začu ona nečiji glas.
– O, Markuse, zdravo, odmaram se malo.
Na njegovom crnom licu u mraku su se belele samo beonjače i zubi.
– Je‘l gospođica Periš zaspala? Ili vas opet maitretira?
– Ma, ne brini, nije ništa strašno. Uobičajeno stanje -udobnije se namestila. On se spusti do nje. Pomerila se da mu napravi mesta. – Plaši me ovaj vetar.
– Već smo blizu. Stižemo za dan-dva najkasnije. Čuo sam od mornara.
– Markuse, pričaj mi opet kako je tamo. Odnosno, ovde. Već smo u vodama Amerike.
– Pa… mnogo je više sunca nego u Engleskoj – reče on trudeći se da je razveseli.
– To mi je lako da poverujem. Kakva kiša nas je ispratila, nije mi žao što sam otišla – reče ona prigušujući uzdah. – Jedino što više nikada neće videti Itana. Ali njemu verovatno to nije važno. Možda je već veren sa nekom drugom.
– Imanje gospodina Bentlija je jedno od najvećih u kraju. On je veoma bogat. Njegov deda je kao mladić došao u Ameriku. Bio je mlađi plemićki sin, a i sklon avaturizmu. Na sreću, lepo se snašao. Otac gospodina Džona je samo uvećao imanje. Bentlijevi su veoma bogati i uticajni.
