Meredit se nervozno meškoljila na zadnjem sedištu taksija. Posle pola sata vožnje taksista je skrenuo na sporedni put i vozili su se još dobrih pola sata pre nego što je automobil prošao kroz veliku zasvođenu kapiju, na kojoj je pisalo „Mekgregorov ranč”.
Meredit je zapanjeno posmatrala prostrane pašnjake, na kojima je pasla krupna stoka, dok su je čuvali ljudi na konjima. Vozili su se između dva niza kuća od crvene opeke s drvenim tremovima, na kojima su se igrala deca.
Pašnjake su potom smenili korali puni čistokrvnih konja i od trenutka kad su prošli kapiju imanja trebalo im je dvadesetak minuta da stignu do velike bele spratne kuće pravougaonog obila, s tremom, koji se prostirao duž prednje fasade, a krasili su ga visoki stubovi.
Iznad trema na spratu videla je polukružni balkon oivičen ukrasnom belom ogradom. Ispred kuće je bio prostran negovani travnjak s ukrasnim zimzelenim žbunjem i lejama tek napupelih ruža.
Nedaleko od kuće videla je jezerce, po kojem su plivale patke. Pored jezera bio je natkriveni paviljon opremljen drvenim stolom i masivnim klupama.
Meredit je bila impresionirana shvativši da je polovina svega toga njena. Oduševljeno je pogledala Vivijen, ali od prevelikog uzbuđenja nije primetila izraz zavisti na sestrinom licu.
Meredit je platila vožnju taksisti i čim je izašla iz vozila, ugledala je dvojicu muškaraca na ulaznim vratima kuće. Mladi je bio obučen kao kauboj, a stariji je na sebi imao elegantno poslovno odelo.
Gospođice Brosnan – obratio joj se stariji – dobro došli na „Mekgregorov ranč”. Ja sam Dvajt Maniks. Ovo je Šon, on će uneti vaš prtljag.
