Nikol je bila sigurna da je zalutala. Obradovala se kada je pred sobom ugledala ljudsku priliku u kišnoj kabanici i sa gumenim čizmama kako vozi bicikl. Ispred nje je bilo stado ovaca koje je čuvao i pas ovčar. Nikol je usporila vožnju i otvorila prozor na svome automobilu. Pred njom se ukazalo naborano lice sa prodornim pogledom. Iznenađeno je konstatovala da to nije čobanin, kao što je ona mislila, nego stara čobanica.
– Izvinite, molim vas – učtivo joj se obratila Nikol. – Da li je ovo put za Kregi Mur? Starica je sumnjičavo posmatrala. Nikol je djelovala veoma bezazleno. Imala je dvadeset i četiri godine, ali je izgledala daleko mlađa. Posmatrala je staricu svojim sjajnim zelenim očima i prijateljski joj se smješkala, a duga, talasasta kosa joj je lepršavo padala na ramena. Bila je gotovo sigurna da nikom živom ne bi palo na pamet da je ona novinarka kojoj je povjeren jedan od najtežih zadataka u njenoj karijeri. Trebalo je da obavi nešto što niko prije nje nije uspio, da napiše članak o nepistupačnom lordu Magnusu.
– Kregi Mur? – upitala je starica sa izraženim akcentom. – Šta ćete tamo? To je pusto i sumorno mjesto. Nećete naći ni jedan hotel.
Nikol je imala već unaprijed pripremljen odgovor. – Rekli su mi da tamo ima vrlo interesantnih vrsta ptica za posmatranje.
Stara čobanica je i dalje gledala sa podozrenjem. – To je tačno – složila se. – Vi niste iz ovih krajeva. Odakle ste? – radoznalo joj se obratila.
Nikol se nasmiješila. – U pravu ste. Nisam Engleskinja. Živim u Australiji. Starica se ponašala kao da nije čula šta joj je Nikol odgovorila. Prodorno je i dalje posmatrala Nikol svojim plavim očima kao da je čitala svaku njenu misao. Počela je da mrmlja kao u nekom transu. Nikol je jedva uspijevala da čuje poneku izgovorenu riječ.
– Neki stranac… neka žena sa smeđom kosom i zelenim očima došla je s one strane okeana… da se više nikada ne vrati… nikada ne vrati… Čovjek očajnički pokušava da je zadrži, ali za to postoje neke smetnje… On je ljut… Ona odlazi…
Nikol je počela da drhti. Osjećala se kao da neko drugi raspolaže njenom voljom, kao da je hipnotisana.
– Šta vam je? Šta mi vi to pričate? – upitala je uzrujano.
Starica se trgla i prestala je da mrmlja. Slegnula je ramenima i iznenađeno pogledala Nikol, kao da je tek tada ugledala prvi put. Zatim joj se obratila običnim tonom.
– Australija je lijepa zemlja. Slušala sam o njoj.
– Molim vas, recite mi o čemu ste ono maloprije pričali? Ponašali ste se kao da ste predvidjeli nešto veoma značajno. O čemu se radi?
Starica je spominjala ženu sa zelenim očima i smeđom kosom. Da li je ona mislila na nju? Nikol se pomalo uplašila. Međutim, ubjeđivala je sebe da ne treba da obraća pažnju na tu staricu neobičnog ponašanja. Ipak, morala je priznati da nije ostala ravnodušna na ono što je čula od starice.
– Šta vam znači “da se više nikada ne vrati?” – upitala je Nikol uplašeno, predosjećajući neku nesreću.
