Kerolajn Hačinson je krupnim koracima grabila ka kancelariji Lavinije Volters, žene koja nije imala srca i koja se usudila da otpusti pet radnika, zbog nekih trivijalnih razloga. Kao pravnik firme, Kerolajn je morala da zaštiti njihova prava, a kao žena bila je zgranuta nad ponašanjem svoje majke, htela je tu činjenicu da zaboravi.
Krupne, crne lokne su poskakivale na njenim leđima od žustrine koraka. Kerolajn je osećala kako u njoj bes polako prerasta u ogroman osećaj odbojnosti prema svemu što je Lavinija radila.
Sada joj je bilo mnogo jasnije zašto je njen otac, iako je još uvek voleo njenu majku, zatražio razvod braka. On, koji se čitavog života bavio prirodom i brigom o životinjama, nije više mogao da podnosi njeno okrutno ponašanje.
Kerolajn je odlučila da joj se snažno suprotstavi, kao nikada do tada. Ukoliko Lavinija ne bude odlučila da vrati radnike na njihova radna mesta i izvini im se zbog svog ponašanja, odlučila je da da otkaz.
Prošla je pored majčine sekretarice i kratko klimnula glavom, a potom ušla u njenu kancelariju ni ne pokucavši. Bila je previše besna da bi ispoštovala protokol ponašanja koji je njena mama veoma volela.
-Oh, ti si Kerolajn – rekla je Lavinija kada je podigla pogled sa papira. Na licu joj je titrao jedan od onih uvežbanih, izveštačenih osmeha. – Nisam te čula da kucaš. Mora da sam se zaradila -prebacila joj je to na njen uobičajen način, izbegavajući da otvoreno kaže ono što zapravo misli.
Kerolajn nije volela kada joj se tako obraćala. Mnogo joj je draže bilo kada bi joj rekla u lice to što ne voli kod nje i što joj …
