Pri pomisli da je i Vilijama ovde upoznala, osetila je blagu gorčinu u grlu. Izgledao joj je tako bezazleno kada je, ne našavši mesto u popodnevnoj gužvi na terasi toga dana, upitao da li je slobodno za njenim stolom. Gotovo se sažalila na njegove prostodušne opaske u vezi njene navike da slobodne trenutke provodi na tako .neuobičajen” način – sama u restoranu.
Bila je sasvim svesna da, u njegovim očima provincijalca, tek pristiglog sa periferije Midlendsa na studije u Birmingem, deluje gotovo egzotično. Osetila je neodoljivu potrebu da ga bolje upozna, sagleda uzroke njegovih smešnih predrasuda, pomogne mu da se oslobodi stega koje mu je nametnulo vaspitanje u sredini u kojoj je ponikao.
Njihovo poznanstvo ubrzo se pretvorilo u svakodnevna druženja, sve više vremena provodili su zajedno. Godilo joj je što je uvek pokazivao veliko poštovanje i razumevanje prema njenim brojnim obavezama, koje su se ticale studija i rada u grupi za eksperimentalnu analizu ponašanja urbanih adolescenata.
Nikada nije volela da se razmeće zvučnim rečima, kao što su “ljubav”, “večnost” i slično. Bila joj je dovoljna svest o tome da u njihovoj vezi nema ozbiljnih problema i da sasvim skladno funkcionišu. U očima svih okolo važili su za srećan par.
Frape, tek načet, stajao je ispred nje više od sat vremena. Po ko zna koji put, pokušavala je da se, u mislima, koncentriše na onu scenu koju je, idući sa Elenom tramvajem prema fakultetu, videla kroz prozor na zadnjoj platformi. Vilijam, koji razdragano grli dugokosu plavušu, privlačeći joj glavu na svoje rame. Izgledao joj je potpuno zanet, dok je spuštao nežni poljubac u devojčinu kosu.
