Ovaj neobičan događaj desio se kada je Fjodor Koval imao 96 godina.
“Jedan 74-godišnji pacijent došao je kod mene sa uobičajenim tegobama povezanima sa starenjem. Nosio je štap i šepao. Pitao sam ga: ‘Da li imate baštu?’ Odmahnuvši rukom, odgovorio je: ‘Kakvu baštu? Zdravlje me izdaje. Došlo je vreme da se spremam za onaj svet.’ A ja sam mu rekao: ‘Prerano je da se sahranite. Verujte mi, telo čoveka je stvoreno da traje najmanje 140 godina. Samo treba naučiti kako da ga održavate.’”
Tako je Fjodor Koval, čuveni hirurg i dugovečnik, opisao jedan od brojnih susreta koji su obeležili njegov radni vek.
Život ispunjen radom i borbom
Fjodor Koval rođen je 1922. godine u skromnoj seoskoj porodici sa dvoje dece. Njegovi roditelji želeli su da sinovi dobiju obrazovanje i izbegnu težak poljoprivredni život.
“Majka je sanjala da postanem lekar”, govorio je. “Bila je srčani bolesnik i želela je da uvek ima lekara pored sebe.”
Foto: Printscreen Youtube/ POLIT Эксперт
Posle škole završio je obuku za bolničara, a 1941. godine, odmah po diplomiranju, raspoređen je u vojnu bolnicu. Tamo je, rame uz rame sa iskusnim hirurzima, sticao znanje i iskustvo. Ubrzo je i sam počeo da operiše.
“Tokom života sam obavio više od trideset hiljada operacija. Kažu da svaki lekar ima svoje ‘malo groblje’, ali meni je samo jedan pacijent preminuo na operacionom stolu – i to u vreme kada savremene dijagnostike nije bilo”, prisećao se.
Snaga volje i duh ratnika
Godine 1943. teško je ranjen u nogu. Samo pukom srećom uspeo je da preživi i da se vrati svojim saborcima. Od tada je hramljao i imao trajni invaliditet, ali ga to nije sprečilo da nastavi da operiše.
“Brzo sam se navikao. Moj invaliditet mi nikada nije smetao da živim i radim”, govorio je.
Ipak, najveći bol u njegovom životu bila je smrt majke 1945. godine, za kojom je duboko žalio:
“Spasao sam bezbroj ljudi, ali nikada nisam uspeo da spasim nju.”
Do poslednjeg daha u službi života
Fjodor Koval je operisao do svoje 93. godine, a potom još nekoliko godina primao pacijente. Njegova neverovatna energija i radna etika izazivale su divljenje. Na pitanje u čemu je tajna njegove vitalnosti, uvek je odgovarao isto — u umerenosti, radu i dobroj volji.
Pravila dugovečnosti
“Fizička aktivnost je ključna”, govorio je. “Rano ustajem, vežbam, idem na posao. Vikendom radim u bašti — znam ja i za lopatu i za motiku.”
Nikada se nije prejedao i savetovao je pacijentima isto. „Jedan moj pacijent imao je 115 kilograma i žalio se na pritisak. Rekao sam mu: ‘Da imate 80, ne biste imali ovaj problem.’“
Sam Koval je jeo sve – ali umereno. Slatkiše je dozvoljavao sebi samo za praznike, nikad više od 150 grama. Pušenje je ostavio još 1945. godine.
“Jedem ono što mi žena spremi – često griz kašu ili pitu od džigerice. Ali najviše volim slanu mast. Ipak, uveren sam da zdravlje dolazi iz prirodne, jednostavne hrane, kakvom sam se hranio na selu.”
Snaga dobrote i rada
Za Fjodora Kovala, rad nije bio obaveza – bio je smisao života. U razgovorima s pacijentima pronalazio je inspiraciju i energiju.
“Naučio sam da ljubazan stav i lepa reč mogu produžiti čovekov život. Nažalost, mnogi lekari to zaboravljaju”, govorio je.
Upravo zato je, u 93. godini, odlučio da prestane da operiše – ne zato što nije mogao, već zato što je smatrao da bi njegovo poodmaklo doba moglo izazvati strah kod pacijenata.
“Shvatio sam da moje godine mogu uticati na njihovu veru u uspeh. Zato sam odlučio da odložim skalpel, ali ne i da prestanem da pomažem.”
Do kraja života nastavio je da prima pacijente, da razgovara s njima i da širi optimizam.
“Čini dobro i dobro će ti se vratiti. U tome je smisao mog rada – pomagati ljudima, jer samo tako život ima smisla.”
