Učili su nas da od udaje nema veće sreće, a evo zašto danas retko ko u to više veruje: 8 razloga zašto savremena žena ne želi brak

Odrasli smo sa idejom: biti voljen, udati se, osnovati porodicu je najveća sreća. Ali sve češće možemo čuti: „Nisam sigurna da želim da se udam.“

Danas sve više žena ceni lični rast, slobodu i duševni mir više od parčeta papira. Zašto je to tako? 

Savremeno društvo je venčanje pretvorilo u predstavu. Haljina, banket, domaćin, foto sesije, putovanje u drugi grad – sve to zahteva znatna ulaganja. Često troškovi padaju na sam par, a ne na roditelje, kao što je to bilo ranije.

Žene, posebno nezavisne, počinju da se pitaju: da li se isplati uložiti ogromne količine novca u jednom danu koji suštinski ništa ne menja u vezi? Zar nije lakše potrošiti ta sredstva na obrazovanje, putovanja ili, recimo, kaparu za stan? Iza ovog pitanja ne stoji škrtost, već preispitivanje prioriteta.

Za mnoge žene danas posao nije samo način zarade novca, već put ka ispunjenju, uticaju i osećaju vrednosti. I često je strah od udaje povezan sa činjenicom da ćete morati da birate: ili ja ili porodica.

I taj strah nije bez osnova. Žene se suočavaju sa činjenicom da nakon rođenja deteta upravo one nose glavni teret. Karijere su obustavljene. A kada će to ponovo biti moguće, nepoznato je. Nije iznenađujuće što razmišljaju: da li sam spremna za takvu cenu?

Mnoge su odrasle u porodicama u kojima su roditelji živeli zajedno ne iz ljubavi, već iz straha od usamljenosti, dužnosti, navike. Ili su prošle kroz bolne veze gde se poverenje pretvorilo u izdaju. Takve žene se plaše ponavljanja scenarija: „Šta ako ponovo izaberem pogrešnog? Šta ako završim u zamci?“

Ovaj strah nije zbog nevoljenja, već zbog zaštite sebe. Žena postaje selektivna jer zna da je izlazak iz loše veze ponekad mnogo teži nego neulazak u nju.

Da biste živeli u paru, potrebno je biti fleksibilan, praviti kompromise i voditi računa o međusobnim granicama. Ali šta ako ste tek nedavno naučili da čujete svoje? Žena koja je godinama gradila oslonac u sebi — kroz terapiju, putovanja i rad na telu — počinje zaista da ceni ovo stanje.

Brak može izgledati kao rizik: „Šta ako se ponovo rastopim u nekom drugom? Šta ako moram da se prilagodim i izdržim?“ Ona se plaši da će izgubiti ono što je sa takvim teškoćama stekla — sebe.

U vezi je važno biti uključen. Ovo zahteva vreme, pažnju, spremnost za razgovor, rešavanje sukoba i brigu. A ako žena radi, studira, brine o svom zdravlju, gradi projekte, pomaže roditeljima, možda jednostavno nema resurse za ovo.

Ne zato što ne želi ljubav. Već zato što iskreno priznaje: sada ne mogu dati onoliko koliko je potrebno za jaku porodicu. A ovo je zrela pozicija.

Danas žene imaju više mogućnosti za emocionalnu podršku van braka. Prijatelji, interesne grupe, terapeuti, mentori — sve to stvara osećaj povezanosti i prihvatanja.

Osećaju se voljeno i potrebno, a da ne moraju da žive pod istim krovom sa nekim. To smanjuje potrebu za brakom kao jedinim izvorom intimnosti.

U prošlosti, brak nije bio samo ljubav, već i društveni status, sigurnost, pripadnost. Danas, žene mogu sve to same da obezbede.

A onda se postavlja pitanje: ako mogu dobro da živim bez braka, zašto mi je potreban? Odgovor postaje sve individualniji. Neke žele odmor, neke žele decu, neke žele duhovno jedinstvo. Ali sve manje žena ide tamo „jer je to neophodno“.

Žena ne želi samo da se uda – ona želi da bude sa nekim ko je poštuje, razume i raste sa njom. Ovo nije hir. To je potreba za pravom, dubokom vezom, a ne za ulogom „supruge po rasporedu“.

Zato se žene ne zadovoljavaju prvom osobom koju sretnu. Jer znaju: biti sam sa sobom je bezbednije nego biti sam sa nekim ko ne sluša.

Ako dublje pogledate, strah je iza mnogih od ovih razloga. Strah od gubitka sebe. Strah od greške. Strah od završetka veze u kojoj morate oboje da nosite na sebi.

Na kraju krajeva, ako je partner pouzdan, ako pored vas postoji osoba sa kojom možete da rastete i osećate podršku, udaja za njega nije samo prijatna, već prirodna. Ne radi se o žrtvi, već o sjedinjenju.

Ali ako je muškarac emocionalno nezreo, sklon prebacivanju odgovornosti ili ima finansijske poteškoće koje automatski postaju uobičajene u braku, postavlja se pitanje: zašto? Na kraju krajeva, ljubav nisu samo osećanja, već i posledice izbora.

I moderne žene sve više svesno prave ovaj izbor jer brak više nije cilj, on je postao stvar izbora.

Nismo zaboravile kako da volimo. Samo učimo da volimo drugačije – slobodno, svesno, bez straha od gubitka sebe. A to zahteva hrabrost.

Brak danas nije status, već zajednica dvoje zrelih ljudi. Nije „ovako treba da bude“, već „ovako ja želim“.