Udala se za 30 godina starijeg čoveka sa 7 dece, nakon što mu je rodila osmo, prevario je i ostavio: Zbog ćerke postala slavna, Srbi obožavali njeno delo

Milioni su čitali njene knjige, ali njen život je krio šokantne tajne. Stvorila je Karlsona i Pipi Dugu Čarapu, ali malo ko zna da je iza ovih priča stajala žena koja je izdržala iskušenja koja bi slomila svakoga: rano majčinstvo, odvajanje od deteta, izdaju muža, usamljenost. Njeni heroji su buntovnici, slobodni duhovi, a njen sopstveni život je bio pun neočekivanih obrta. Kako je uspela da bol transformiše u kreativnost? Zašto je izabrala put samohranog majčinstva u eri kada je ono bilo stigmatizovano? I kako je naučila da pronađe sreću u samoći?

Autorka je s ljubavlju pisala o svojoj porodici u svojoj jedinoj knjizi za odrasle, „Samuel Avgust od Sevedstorpa i Hana od Hulta“. Porodica je iznajmila farmu u zaseoku blizu grada i živela mirnim životom okružena prirodom. Astrid se sećala svog detinjstva: „Oh, kako smo se samo igrale! Penjale smo se na najviše drveće i skakale između redova dasaka u pilani. Penjale smo se visoko na krov i balansirale na njemu, i da se jedna od nas spotaknula, naše igre su mogle zauvek da se završe.“ Astrid je zadržala želju da se penje po drveću i bavi se nestašlucima do starosti, kako je rekla: „Mojsijev zakon, hvala Bogu, ne zabranjuje staricama da se penju po drveću.“

Iz memoara njenog unuka Olafa: „I sama je volela da se šali – sećam se jednom, na moj rođendan (imala sam oko 6 godina), pozvala sam neke prijatelje u goste, postavili smo šator u sobi, a moja baka je došla obučena kao veštica. Plašila nas je i jurila po celom stanu sa metlom. Bilo je zaista sjajno!“ Kada je Lindgren stigla u Moskvu, Lilijana Lungina, prevodilac njenih dela na ruski, sećala se nje na sledeći način: „Astrid se iznenađujuće pokazala kao njene knjige – pronicljiva, veoma pametna. Opuštena i istinski vesela. Kada nas je posetila, izvukla je našeg šestogodišnjeg sina Ženju iz krevetića i počela da se igra sa njim na tepihu. Kada smo je ispratili do hotela, sišla je iz trolejbusa i igrala na ulici tako zarazno i entuzijastično da smo morali da joj uzvratimo istom merom…“

Astrid je mnogo čitala od malih nogu i bila je veoma laka učenica. Ali nestašna devojčica je uvek imala problema sa disciplinom. Čak i na školskim fotografijama, samo jedna devojčica u razredu maše rukama, a to je Astrid. Ona bi se lako mogla smatrati prototipom Pipi Duge Čarape, devojčice koju je stvorila, a koja je odbila da odraste i da se ponaša kako treba.

Čak i u osnovnoj školi, pokazala je talenat za pisanje. Njeni radovi su čak objavljivani u lokalnim novinama. Nakon škole, Astrid je ubedila roditelje da joj dozvole da obavi praksu u glavnim novinama u svom rodnom gradu, Vimerbi Tidningu. U to vreme, novinarstvo je bila isključivo muška profesija, a mlada žena je mogla da se zaposli samo kao sekretarica. Ali glavni urednik novina je već bio upoznat sa Astridinim pisačkim sposobnostima nakon što je objavio jedan od njenih eseja. U novinama je Astrid radila kao reporterka, pišući kratke članke, izveštaje, nekrologe i lektorišući. Sa 17 godina, tvrdoglava devojka je ošišala kosu na kratko, šokirajući stanovnike svog rodnog grada, koji je imao nešto više od tri hiljade stanovnika. Evo kako se sama buduća pripovedačica sećala toga: „Ljudi bi mi prilazili na ulici i tražili da skinem šešir kako bi mogli da vide moju frizuru. Neki su se divili mojoj frizuri, ali su bili u očiglednoj manjini…“

Nosila je i muška odela i leptir mašnu. Ništa od toga nije bilo moguće u njeno vreme, kada je sudbina svih devojaka bila ista: da budu skromne, udaju se i žive samo život svoje porodice. Uprkos očevim ponovljenim molbama da ne sramoti porodicu, Astrid nije ni pomislila da se pretvara da je „dobra devojčica“.

Nešto kasnije, započela je aferu sa glavnim urednikom i vlasnikom novina, Rajnholdom Blumbergom. On je bio 30 godina stariji od nje, bio je u drugom braku nakon smrti prve žene, koja ga je ostavila sa sedmoro dece, i bio je u procesu razvoda od druge žene. I tako se 1925. godine ovaj uticajni čovek zaljubio u sedamnaestogodišnju pripravnicu i počeo da joj se udvara.

Astrid je o tome ranije čitala samo u knjigama. Nju samu je pogodilo tako izvanredno interesovanje za svoje „telo i dušu“, kako joj je sam Rajnhold pisao, nego zaljubljivanje. Godine 1993, opisala bi svoja prošla iskustva na sledeći način: „Devojke su takve budale. Niko se nikada ranije nije ozbiljno zaljubio u mene; on je bio prvi. I naravno, smatrala sam to fascinantnim.“ Osim toga, Blumberg i Eriksonovi, Astridini roditelji, nisu se samo poznavali, već su i radili zajedno. Sa 18 godina, devojka je saznala da je trudna…

Iz njenih memoara: „Ponekad bi Hana, Astridina majka, pitala, tužno i sa neprikrivenim iznenađenjem: „Kako si mogla?“ Mislila je da ako sam baš morala da zatrudnim, mogla sam bar da nađem nekog drugog. I, iskreno, i ja sam tako mislila. Nisam mogla da odgovorim na pitanje „Kako si mogla?“ ni sebi ni Hani. Ali kada bi mladi, neiskusni, naivni budale ikada mogli da odgovore na to? Šta je bilo sa tom Sigurdovom pričom o neozbiljnoj Leni? Čitala sam o njoj u ranoj mladosti. Nimalo lepotica, uveravao me je pisac, ona „ipak je bila tražena na tržištu želja“.

Čitala sam i razmišljala sa nekom vrstom zavisti: „Ah, kad bih samo mogla biti kao ona!“ I uspela sam. Istina, nisam predvidela ovakav ishod.“ Godine 1943, sada već odrasla Astrid je u pismu optužila Blumberga: „Nisam imala pojma o kontracepciji i stoga nisam mogla da shvatim razmere monstruozne neodgovornosti tvog odnosa prema meni.“ Detalji ove afere su nepoznati. Zbog svog sina, Astrid nije otkrila ime njegovog pravog oca za svog života. Nije imala mnogo izbora: „pobeći i roditi ili ostati i osramotiti porodicu.“ Odabrala je da pobegne u Stokholm i opisala je ovaj trenutak u svom životu:

„Biti predmet ogovaranja je kao sedeti u jami punoj zmija, i odlučila sam da što pre napustim ovu jamu. I bez obzira šta ko misli, nisu me izbacili iz kuće, kao u dobra stara vremena. Daleko od toga! Izbacila sam se sama.“ Od samog početka njihove veze, Rajnhold je želeo da potpuno dominira Astrid, što se tvrdoglavoj devojci nimalo nije dopalo. Nakon preseljenja u Stokholm, devojka se upisala na kurseve stenografije i daktilografije bez konsultacija sa njim. Bila je primorana da krije svoju vezu sa Blombergom od svih zbog njegovog brakorazvodnog postupka, tokom kojeg je njegova napuštena žena pokušavala da prikupi dokaze o muževljevoj nevernosti. Da bi sačuvala tajnu, devojčica je bila primorana da ode u Kopenhagen i porodi se u Kraljevskoj bolnici — jedinoj u Skandinaviji gde su imena roditelja mogla da se drže u tajnosti i iz koje informacije nisu slate vladinim agencijama.

Nakon porođaja, Astrid je bila primorana da ostavi dete u Kopenhagenu kod hraniteljke dok ga ona i Rajnhold ne bi odveli u Švedsku.

Mari Stivens je postala danska kuma i usvojiteljka Larsa Blomberga. Ostala je prijateljica porodice Lindgren do kraja života. Nakon rođenja sina 1926. godine, Astrid je u svom dnevniku zapisala: „Koliko si bespomoćan, moje malo mače, moje malo pile, kako mogu da te zaštitim? Moje ruke te čvršće grle.“„Čekale su te, moje ruke; od samog početka su bile namenjene da budu tvoje gnezdo, moja mala!“ Rajnhold Blumberg je i dalje bio zaljubljen u Astrid i nekoliko puta su posećivali sina. Ali posle dve godine, Astrid je odlučno odbila njegovu ponudu za brak i izabrala da bude samohrana majka, ne želeći da bude njegovo vlasništvo ili maćeha njegovom sedmoro dece.

O raskidu je rekla: „Tačno sam znala šta želim, a šta ne. Želela sam dete, ali ne i oca.“ Vrativši se u Stokholm, devojčica je nastavila školovanje. Naučila je da kuca na slepu, dobro je savladala stenografiju i dopisivala se na engleskom i nemačkom jeziku. Sve ove veštine kasnije su se pokazale korisnim književnici i urednici Astrid Lindgren. Imala je sobu u pansionu, čelični krevet, odeću i, po pravilu, dovoljno hrane zahvaljujući paketima iz roditeljskog doma. Brinući se o ćerki, roditelji su dugo zaboravili na unuka. To je bio najteži period u Astridinom životu. Obuzela ju je melanholija i depresija.

Pisala je svom bratu: „Ponekad se grčim da ponovo budem dete, a ponekad blagosiljam svaki dan koji me približava grobu.“ Tokom tri godine, Astrid je 15 puta posećivala sina u Kopenhagenu i održavala stalnu prepisku sa njegovom danskom majkom.

Obično je putovala najjeftinijim noćnim vozom, što je značilo sedenje cele noći. Desilo se da se Larsova usvojiteljka razbolela i nije mogla da se brine o njemu. Astrid će ispričati šta se dalje desilo: „Ležala sam budna, očajnički se pitajući šta da radim sa Laseom, i znala sam da moram da ga odvedem u Stokholm, iako nije bilo gde da odem. Kada me je Lase video sledećeg jutra, rekao je u čudu: ‘O, mama je!’ Mora da je pomislio da sam pobegla. …> Astrid nije ni trepnula do jutra i donela je odluku: šta god da se desi, Lase će se vratiti kući u Švedsku. Astrid naziva noć pre nego što se mali Lars razdvojio od „mame Stivens“ najgorom u svom životu: „Raspoloženje mi je bilo mračno, Lase je ležao na stomaku preko stolice i tiho plakao.“ Taj plač u meni nije prestao do danas i verovatno nikada neće.“ Lars nikada nije zaboravio svoju usvojiteljku celog života i uvek ju je posećivao kao odrasla osoba. Astrid će sama ispričati kako se život odvijao za mladu majku i dete:

„Odrasla sam u izuzetno poštovanom domu. Moji roditelji su veoma religiozni. Nikada nije bilo nijedne mrlje na ugledu naše porodice – zapravo, celog našeg klana. Još uvek se sećam kako bi, čak i pre nego što se Lase rodio, moja majka bila ogorčena ako bi mlada majka rodila takozvano vanbračno dete. A onda se to desilo meni. Mislila sam da će to ubiti moje roditelje. Ipak, odvela sam Lasea kući. Prvo u Stokholm, a onda su mi roditelji dozvolili da ga dovedem kod njih. Ali čim je dozvola dobijena, otišla sam s njim u Vimerbi …> Zapamtite moje reči: nema sramote u tome da imate dete. Dete je blagoslov, čast, i duboko u sebi, svi na svetu to znaju.“ Astridinim roditeljima je trebalo nekoliko godina da prihvate ovu situaciju. Dečak će živeti na farmi sa babom i dedom još godinu i po dana i smatraće te godine srećnim, a onda će se konačno preseliti u Stokholm da bude sa majkom.

Godine 1929, Astrid se zaposlila kao sekretarica u Kraljevskom automobilskom društvu, gde je upoznala svog budućeg muža, Sturea Lindgrena. Kada su se prvi put sreli, Sture je bio oženjen. Nakon razvoda, on i Astrid će se venčati. ​​Pre toga, citiram: „Priznao je da me je zavoleo na prvi pogled i da dve godine nije skidao pogled sa mene. Rekla sam mu sve o sebi i, naravno, o svom sinu. Nije oklevao ni sekunde: ‘Volim te, a to znači da volim sve što je deo tvog života. Lars će biti naš sin; odvedi ga u Stokholm.’“

Naravno, za Astrid to nije bila ljubav na prvi pogled, ali je prihvatila prosidbu i ostala je zahvalna i verna Stureu do kraja života. Sa njim pored sebe, buntovnica se transformisala u uglednu domaćicu, a tri godine kasnije, u njihovoj porodici se rodila ćerka Karin. 

„Ponekad se osećam kao majka ptica sa deset gladnih pilića koje treba da nahranim. Sede tamo otvorenih kljunova, čekaju hranu, a ja im dajem koliko mogu.“ Ali čak ni to je nije učinilo da liči na dobro vaspitane švedske majke. Bila je nestašna majka koja je rado učestvovala u svim njihovim igrama. I jednom, baš ispred njih, uskočila je u tramvaj u pokretu i kondukter ju je kaznio. Astrid, po sopstvenim rečima, gotovo da nije komunicirala ni sa kim osim sa svojom decom: „Dok su deca bila mala, ostajala sam kod kuće, obavljala kućne poslove, igrala se sa njima i pričala im mnogo priča. Jednom, u očajnoj situaciji, zapisala sam nekoliko glupih priča, koje sam prodala jednom časopisu.“

Sa sedam godina, Karin je obolela od upale pluća, i svake večeri joj je Astrid pričala svakakve priče pre spavanja. Jednog dana, devojčica je naručila priču o Pipi Dugoj Čarapi – ime koje je sama smislila. Tako je Astrid Lindgren počela da sastavlja priču o devojci koja prkosi svim pravilima i konvencijama života.

Neposredno pre desetog rođendana svoje ćerke, Astrid je uganula zglob, našla se u krevetu i zapisala sve izmišljene priče o Pipi Dugoj Čarapi, otkucala ih, povezala u fasciklu i poklonila devojčici za rođendan. Ovu knjigu, sa autorkinim ilustracijama, ćerka je primila sa oduševljenjem. Njena ćerka i prijatelji su nagovorili Astrid da pošalje rukopis velikoj švedskoj izdavačkoj kući. To je bio početak njene karijere pisca… Od 1940. do 1945. godine, Astrid Lindgren je radila u odeljenju za čitanje pisama poštanske službe u Stokholmu, pregledajući dolaznu i odlaznu poštu. Bio je to tajni i prljavi posao, prema rečima same Astrid, ali je bio dobro plaćen, a porodici je bio potreban novac. Tokom šest godina, Astrid je pročitala hiljade pisama i bila je dobro svesna šta rat čini običnim ljudima, iako je, zahvaljujući neutralnosti, Drugi svetski rat jedva dotakao Švedsku. 

„Jadno čovečanstvo; čitajući njihova pisma, užasnut sam koliko bolesti i potrebe, tuge, nezaposlenosti, siromaštva i očaja ima na ovoj jadnoj planeti. Ali porodici Lindgren je dobro! Danas smo moja dobro uhranjena deca i ja išli u bioskop. Živimo u našem toplom, udobnom domu; juče smo jeli jastoga i paštetu za večeru, danas – goveđi jezik sa crvenim kupusom; tvrdo kuvana jaja i guščija džigerica za ručak (Štur je poludeo). Ali, naravno, takvu proždrljivost možemo sebi priuštiti samo subotom i nedeljom, pa čak i tada me grize savest pri pomisli na Francuze sa njihovih dvesta grama putera mesečno.“

Godine 1944, sreća porodice Lindgren se preko noći srušila. Posle 13 srećnih godina braka, Štur je priznao svojoj ženi da ju je prevario i napustio porodicu. Njen muž je bio nestašan čovek. Godinama kasnije, opisala ga je u jednom intervjuu: „Svi su voleli Sturea; bio je slatka, prijatna osoba, ali nije bio stvoren za dugoročne veze. Stalno se zaljubljivao u nove žene.“ A Astridina bliska prijateljica Margareta Stremstet priznala je: „Ako je postojala prilika da popije piće, nije je propustio.“„A ako se pojavila devojka, nije prošao.“ Astrid se pokazala kao prorok kada je dan ranije u svom dnevniku zapisala: „Čudno je, ali ovo moraju biti najsrećnije godine mog života; verovatno nikome nije dozvoljeno da bude srećan toliko dugo. Pretpostavljam da dolaze iskušenja.“ I tako je ostala sama sa decom.

„Mogu da napišem samo jedno: temelji mog postojanja su potkopani, napuštena sam, smrzavam se.“ Ali ona i dalje ne odustaje i napisaće: „Iskušenja su došla, ali neću reći da sam nesrećna.

Šest meseci strašnih muka zadesilo me je u drugoj polovini 1944. godine, sami temelji mog postojanja su poljuljani. U očaju sam, razočarana, depresivna, često tužna – ali neću reći da sam nesrećna. Moj život je ispunjen, uprkos svemu. Jedno sam, u svakom slučaju, naučila: sreća dolazi iznutra, a ne od drugih.“Ovo je njen prvi savet — kako biti srećan u svakoj situaciji.

U najtežim vremenima, ponavljala je kinesku poslovicu: „Ne možete sprečiti ptice tuge da lebde iznad vaše glave, ali možete ih sprečiti da sviju gnezdo u vašoj kosi.“ Od samog početka, kreativnost je za nju bila način da prevaziđe patnju. Astrid je rekla da dok radi na knjizi, postaje „nedostupna svim tugama“. Ubrzo, Sture traži oproštaj od svoje žene i vraća se porodici. Astrid će u svom dnevniku napisati: „Što se tiče porodice Lindgren, može se reći ovo: ‘Mornar se vratio kući sa mora, lovac se spustio sa brda.’ Sve kod kuće je čisto i lepo; ponekad sam srećna, ponekad tužna. Srećna sam, uglavnom kada pišem.“

U njenim dnevnicima više neće biti pomena o njenom nekada voljenom mužu. Izdaja njenog muža naterala je Astrid da preispita svoj život i pronađe tačku oslonca u sebi. Svetlo na kraju tunela je sve jače. Rat se završava. I Astrid će dobiti pravo književno priznanje. Godine 1952, sa bolom u duši će podneti smrt svog voljenog Sturea. Pozicija direktora najveće automobilske organizacije bila je pogodna za luksuzni život, a poslovni sastanci, prijemi i banketi koštali su ga zdravlja. Umro je od ciroze jetre. U bolnici je Astrid držala ruku svog umirućeg muža, citiram: „… moj voljeni umire. Više me ne čuje, više me ne vidi. Inače, zahvalila bih mu na ljubaznosti, na stavu – dobar čovek umire ove junske večeri. Bio mi je kao dete, mnogo sam ga volela.

Uvek sam ga držala za ruku, ali ne mogu da ga pratim gde ide, ne mogu da ga držim za ruku tamo. Gospode, pomozi mu da pronađe put! Toliko bih volela da ga držim za ruku zauvek!“ Njen muž je umro, deca su odrasla, a Astrid je ostala sama u svom stanu. Često se žali na napade melanholije; sve više preferira samoću da bi se odmorila od beskrajnih intervjua, radio i televizijskih nastupa, pa čak i od komunikacije sa voljenima. Ipak, upravo u to vreme Lindgren je napisala knjige o Kliniću i Karlsonu, Mio, Rasmusu Skitnici, nastavak detektivskih knjiga Kalea Blomkvista i druge. Uzgred, malo ljudi zna da je Karlsonov omiljeni izraz – „Nije to ništa, to je deo života“ – izreka najpoštovanijeg švedskog kralja, Karla XII, istog onog koga je ruski car Petar I pobedio kod Poltave. Iznenađujuće, u Lindgrenovim pričama, ljudi sa jakim karakterima su skoro uvek devojčice. A usamljeni i nesrećni su najčešće dečaci. Mnogo godina kasnije, Astrid je u pismu svojoj nemačkoj prijateljici Lujzi Hartung priznala: „Nema muškarca na svetu koji bi me mogao zavesti.“ „Novi brak. Prilika da budeš sama je jednostavno neverovatna sreća: brinuti se o sebi, imati svoje mišljenje, delovati samostalno, odlučivati sama, organizovati svoj život, spavati, razmišljati, oh-oh-oh!“ Ovo je drugi savet Astrid Lindgren o tome kako lako biti srećna sama.

Njen težak životni put doveo je Astrid do zaključka da se samoća mora naučiti i da se mora koristiti za crpljenje snage. O svojoj sreći u samoći je pisala: „Konačno sam potpuno sama u Furusundu i mogu da pišem. Čeznula sam za samoćom do suza. Nikoga nema oko mene, osim telefona koji zvoni, a koji ne mogu da isključim. Subotom i nedeljom dolaze deca. Srećna sam što ih vidim, ali kada odu – kao sada – šetam po kući i razgovaram sama sa sobom, toliko sam srećna zbog toga.“

Godine 1957, Lindgren je postala prva dečja spisateljica koja je dobila Švedsku državnu nagradu za književna dostignuća. Astrid je dobila toliko nagrada i priznanja da je jednostavno nemoguće sve ih nabrojati. Kada je pitaju da li Astrid ima omiljenu odeću, odgovara: „Ako je tako, to je pidžama.“ „Cela Švedska već zna da sam toliko lenja da pišem ležeći u krevetu.“ U stvari, smatra da joj je mnogo zgodnije da stenografiše dok leži nego da kuca. Arhiva Astrid Lindgren sadrži 660 stenografskih svezaka sa nacrtima knjiga iz perioda od 50 godina. Astrid piše svoje priče ujutru, a tokom dana je radila kao urednica odeljenja za dečju književnost u izdavačkoj kući sve do penzionisanja. Njen sin, Lars, inženjer po struci, mnogo je pio i umro je od tumora na mozgu u 60. godini. Njena ćerka, Karin, postala je prevodilac i takođe je pisala knjige, ali nikada nije postala poznata spisateljica. Jednog dana, mala Karin će pitati majku šta je smisao života. Astrid, nakon što razmisli o tome, odgovoriće: „Zapravo, ne znam. Ali Marko Aurelije je to rekao ovako: ne živi kao da ti je ostalo hiljadu godina. Smrt će te stići kao lopov. Dok živiš, dok možeš, budi dostojan.“

Kada je pripovedačica saznala da je jedna mala planeta dobila ime po njoj, našalila se da bi se sada mogla zvati „Asteroid Lindgren“. Kada je Astrid obaveštena da je proglašena za „Ličnost godine“, spisateljica je rekla: „Ja, gluva, poluslepa i gotovo senilna starica — ‘Ličnost godine’? Savetujem vam da budete oprezniji u budućnosti — da šira javnost ne sazna za ovo…“ Preminula je u 94. godini. „Život je čudna stvar, tako dug, a opet tako kratak!“, rekla je.