“Bosna ga nikada nije prihvatila zbog toga što se nije htio saviti, što je bio svoj,” izjavila je jednom prilikom Mešina supruga, vedra i samosvesna žena, ćerka generala Kraljevine Jugoslavije. Bila je odana Meši i njegovom stvaralaštvu, uvek spremna da pokaže svoju posvećenost njemu i njegovoj umetnosti. Uz njega je bila kroz sve životne i umetničke borbe, pa čak i kroz sve njegove nesigurnosti. Bila je prava partnerka i suputnica, spremna da ga prati i na kraj sveta, bez obzira na sve prepreke koje su im se našle na putu. Njeno ime bilo je Daroslava Darka Božić, a valjda će, zbog nje, Meša napisati stihove koji će obeležiti njegov pogled na ljubav i život: “Ko promaši ljubav, promašio je život.”
Meša je bio toliko zaljubljen u Daroslavu, da je ta ljubav postala svetinja za njega, a u njenoj prisutnosti sve drugo je postalo manje važno. Njegovo srce je bilo potpuno ispunjeno, a ona je postala njegov “dar od Boga”, bez kojeg nije mogao da zamisli ni svoj život ni svoje umetničko stvaranje. Njihova ljubav je bila ne samo emocionalna, već i duhovna veza koja ga je podsticala da nastavi da piše, da stvara, da bude najbolja verzija sebe. Njegova veza sa Daroslavam bila je temelj svega što je Meša kasnije stvorio, i njeno ime ostalo je neizbrisivo u svim njegovim delima.
- Kada su Meša i Daroslava napustili Sarajevo, niko nije mnogo obraćao pažnju na njihov odlazak. Uprkos tome što su se rastali od svog zavičaja, reakcije su bile suzdržane. Zanimljivo je da je nedeljnik „Svijet“ u tom trenutku, komentarišući njihov odlazak, napisao: „Ostali smo bez Savića i Repčića, pa možemo i bez Meše Selimovića“. Ove reči bile su refleksija opšteg stava prema Meši u tom periodu, a upućene su i u kontekstu nekih drugih imena iz Sarajeva koja su izazivala uzburkanost u javnosti. To su bila dva fudbalera, Savić i Repčić, koji su prešli iz FK Sarajeva u Crvenu zvezdu, za koju je Meša navijao, pa je njihov prelazak bio viđen kao nešto značajnije nego Mešin odlazak.
Meša Selimović je bio poznat po tome što je spolja delovao kao tvrd i nedostupan, dok je iznutra bio mek, pun emocija i duboke duhovnosti. Njegova filozofija života nije uvek bila usmerena samo na pobedu. On je verovao da ponekad i neuspeh može da bude preokrenut u uspeh, ako iz njega izvučemo pravu lekciju i postanemo inspiracija za druge. Smatrao je da život nije samo trka ka cilju, već da je put, sa svim svojim izazovima, u stvari vredniji od samog cilja. Meša je znao kako da sagleda i najgore trenutke iz jedne dublje, filozofske perspektive, kako bi ih učinio korisnim za svoju umetnost i za svoje ljude.
Jednom prilikom, tokom razgovora na zagrebačkom Književnom kutku, organizatori su pokušali da izazovu Mešu i postavili mu pitanje koje je imalo za cilj da ga provokuje: „Zašto se vi, Mehmede Selimoviću, od oca Alije i majke Paše, osećate kao Srbin?“ Reakcija Meše na ovo pitanje bila je staložena, mirna, ali i izuzetno snažna. Njegov odgovor je bio jasan i pun smisla, utišavši celu salu: “Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.” Meša je ovom izjavom pokazao duboko razumevanje svojih korena, a njegov odgovor je bio mnogo više od puke političke izjave – bio je to čin svesnog prihvatanja istorije i identiteta.
Spekulisalo se mnogo o njegovom poreklu i njegovom odnosu prema nacionalnom opredeljenju. Meša je, ipak, bio uveren u svoje srpstvo. U jednom od svojih pisama, Selimović je jasno definisao svoj identitet: “Srbin je slavno biti, ali i skupo!” Rekao je da je ponosan što pripada srpskoj književnosti i da će to uvek biti njegov temelj. Smatrao je da je Bosna, kao zavičaj, samo centar književnosti, a ne posebna vrsta književnosti. “Pripadam naciji i književnosti Vuka, Matavulja, Stevana Sremca, Borisava Stankovića, Petra Kočića, Ivo Andrića, a svoje najdublje srodstvo sa njima nemam potrebu da dokazujem”, izjavio je. Meša je jasno istakao da je njegov identitet bio suštinski povezan sa srpskom književnošću i tradicijom, te nije imao nameru da ga bilo ko deli ili zloupotrebljava za svoje ciljeve.
Meša je bio duboko vezan za svoju porodicu, posebno za svog oca, Aliju. Ipak, njegove porodice nisu bile pošteđene tragedija. Otac Meše, Šefkija Selimović, bio je šef komande tuzlanskog kraja, ali je stradao na tragičan način. U poslednjem periodu rata, kada su ustaše napale njegovu kuću, Šefkija je pokušao da spasi svoju ženu i stvori dom za nju, ali je na kraju streljan zbog političkih razloga. Najtužniji deo ove tragedije bila je ravnodušnost njegovog brata, Tevfika, koji je bio partizanski komandant i nije intervenisao da spasi Šefkiju. Meša nije mogao da oprosti ni Partiji, ni svom bratu za ovu strašnu nepravdu. Njegova tuga i gnevanost zbog toga postali su inspiracija za njegov roman „Derviš i smrt“, u kojem je omaž svom bratu, koji je bio nevino ubijen. Bratove poslednje reči, napisane na cedulji “Brate, nisam kriv”, postale su simbol njegove borbe za pravdu i istinu.
- Njegov ljubavni život bio je komplikovan i emotivan. Prva žena, Desa Đorđić, bila je profesorka i visoka, vitka žena koja je obeležila prvi deo Mešinog života. Međutim, kada je Meša upoznao Daroslavu Božić, ćerku kraljevog oficira, zaljubio se bez povratka. Meša je s njom doživeo ljubav kakvu nikada nije imao, ali to nije bilo bez komplikacija. Desa je reagovala izuzetno ljutito, optužujući Darku za preljubu i uništavanje njihovog braka. To je dovelo do ozbiljnih problema i ispitivanja Meše od strane Partije, koja je pokušala da ga kazni zbog toga što je napustio svoju ženu i ćerku. Prema partijskom moralu, neko sa Mešinim korenima, koji je bio oženjen ženom iz partizanskog okruženja, nije smeo da ima ljubavnicu, posebno ne ženu iz kraljevske vojske.
Meša je sve ovo podneo sa nevjerojatnom unutrašnjom snagom. Zajedno sa Darom, koja mu je postala životna partnerka, imao je dve ćerke i proveo naredne dve decenije boraveći u borbi za svoju ljubav, uprkos neprihvatanju društva i kolega. Svi su ih ignorisali, prezreli i odbacili, ali Meša je, bez obzira na sve, ostao dosledan svojim osećanjima i vrednostima.
Meša je preminuo 11. jula 1982. godine u Beogradu, dok je mirno sedeo i gledao fudbalsku utakmicu Svetskog prvenstva. Njegova Darka je ostala uz njega, sedeći pored njegovog nepokretnog tela, ženi koju je voleo više od svega. Iako je želeo da bude sahranjen u Sarajevu, nikada nije došlo do toga. Ipak, Meša je ostavio neizbrisiv trag, a njegovo ime, dela i borba za ljubav i pravdu ostali su u istoriji, inspirišući sve generacije koje dolaze.
