Ovoga vikenda smo odlučili da podijelimo jednu životnu ispovijest a koja nam dolazi iz Srbije. Naime, izvjesna Smiljana je imala velike probleme u svojoj porodici jer je odlučila da stane na ludi kamen sa albancem. Evo šta se i desilo…
Zovem se Smiljana, i pre tačno 28 godina moj život je krenuo putem koji nikada nisam želela. Bio je to put koji mi je bio nametnut protiv moje volje, protiv mojih osećanja i svega u šta sam verovala. A sve to samo zbog toga što sam volela čoveka kog moja porodica nije mogla da prihvati. Njegovo ime bilo je Artan, bio je Albanac, student iz moje grupe, nežan i pažljiv, čovek kakvog sam priželjkivala celog svog mladog života.
Artan je bio moj oslonac, neko ko me voleo iskreno, bezuslovno, onako kako sam oduvek zamišljala i priželjkivala. S njim su moji dani bili ispunjeni smehom, razgovorima punim razumevanja i topline. Njegov pogled govorio mi je više nego bilo koja reč, a njegov dodir bio je uteha i sigurnost koju nisam verovala da mogu pronaći. Nikada pre njega nisam osetila takvu povezanost, takvu ljubav. Verovala sam da ćemo zauvek biti zajedno, da ćemo graditi zajedničku budućnost.
Međutim, moj otac, Ilija, nije delio istu sreću. Za njega, moja ljubav nije bila važna. U njegovom svetu, moje sreće nije bilo, jer je za njega sve bilo povezano s društvenim normama i onim što su ljudi smatrali prihvatljivim. Kada je saznao za moju vezu s Artanom, bes koji je pokazao bio je neumoljiv. U njegovim očima, Artan nije bio vredan ljubavi, niti poštovanja. Bio je samo „onaj Albanac“, neko ko ne pripada našem svetu. Pretiio mi je da će me se odreći, da neću biti njegova ćerka ako nastavim tu vezu. Za njega, ljubav je imala jasne granice, a to je uključivalo samo određene nacionalnosti.
Jednog dana, kada sam se vratila kući s fakulteta, zatekla sam zaključana vrata. Srce mi se steglo od straha i slutnje. Komšinica Ruža, vidno uznemirena, rekla mi je da idem kod tetke Zore u Kruševac. Moji roditelji su otišli, sklonili su se, jer su smatrali da sam ih obrukala. Stajala sam na pragu svog doma, suzama u očima, znajući da moram da biram između porodice i ljubavi mog života. I to je bio trenutak kada je moj svet počeo da puca na komade.
Nakon nekoliko meseci, situacija u porodici se delimično smirila. Počela sam ponovo da razgovaram s majkom i bratom, ali moj otac je ostao nepokolebljiv. Nije želeo da čuje moje molbe, moje suze, moju tugu. Pokušavala sam da mu objasnim, da ga ubedim da ljubav ne poznaje granice, da nacija nije važna, ali on je bio hladan i neumoljiv. Njegova reč bila je zakon. A ja? Slomljena, izgubljena između ljubavi prema Artanu i straha od oca. Na kraju, nisam imala hrabrosti da se suprotstavim. Odustala sam, a to mi je zauvek promenilo život.
Raskinula sam s Artanom. Odbacila sam svoju sreću, svoju budućnost. I ostala sam prazna. Godine su prolazile, a za mene su te godine bile ispunjene tugom, suzama i bolom. Nedugo zatim, udala sam se za čoveka kog nisam volela. Moj brak bio je suprotnost svega što sam zamišljala – težak i pun razočaranja. Moj muž je bio sklon alkoholu i nasilju. Ipak, iz tog braka dobila sam dve predivne ćerke, dve svetle tačke u tami u kojoj sam živela. Nažalost, moj muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći, pijan za volanom.
Iako su godine prolazile, uspomena na Artana nikada nije izbledela. Njegov lik, njegov glas, njegove ruke koje su me grlile – sve to ostalo je deo mene. Često sam se pitala šta bi bilo da sam imala snage da pobegnem s njim, da se suprotstavim svom ocu, da izaberem ljubav umesto dužnosti i straha. Možda bih sada bila srećna, hodala pored Artana i naše dece. Možda bih imala život o kakvom sam sanjala.
Pre nekoliko dana, čekala sam sestru na aerodromu „Nikola Tesla“. Stajala sam među ljudima, gledala gužvu, i odjednom, kao da je vreme stalo. Ugledala sam visokog mladića – crna kosa, prepoznatljiv hod, lep kao što sam Artana pamtiala iz mladosti. Srce mi je stalo. Ličio je na njega, gotovo nestvarno. A onda sam ugledala dve tinejdžerke kako idu iza njega, nasmejane, i mladu ženu, lepu i negovanu, koja ih doziva na albanskom jeziku. Tada, iza nje, pojavio se on – Artan.
Visok, mršav, sa prosedom kosom i bradom, hodao je s torbom na ramenu. Njegov hod – onaj isti hod koji bih prepoznala među hiljadu drugih – vratio mi je sve uspomene. Gledala sam ga kako prolazi pored mene, nesvestan mog prisustva. Nisam mogla da progovorim.
Stajala sam, skamenjena, dok su nestajali u gužvi aerodroma. I tada sam shvatila koliko je život kratak, koliko se sudbina igra s nama. Volela bih da sam tada, pre 28 godina, imala više hrabrosti. Da sam smogla snage da se oduprem svom ocu, da poslušam srce i odem s čovekom kog sam volela. Možda bih sada ja hodala pored Artana i naše dece. Možda bih bila srećna. Ali sada, sve što imam su uspomene i bolno pitanje – šta bi bilo da sam imala hrabrosti?
