„Zašto nikada ne mogu tamo sa tobom, Marko?“ pitala sam ga po stoti put, dok je on oblačio jaknu i nervozno zaglađivao kosu ispred ogledala. Odgovor je uvek bio isti, monoton, kao da ga je znao napamet: „To je politika kompanije, Suzana. Partnerima nije dozvoljeno da idu na zabave. Znaš koliko su strogi u toj kompaniji.“ Uvek sam se smešila, iako je nešto u meni tiho vrištalo. Ali danas, dok sam stajala u hodniku i gledala ga kako ponovo proverava telefon, osećala sam se kao da se gušim.
Marko je radio u jednoj od onih velikih kompanija gde se sve vrti oko novca, uspeha i imidža. Uvek je govorio da je tamo kao u košnici – svako ima svoju ulogu i da niko ne treba da se meša u tuđe poslove. Ja sam bila poslušna žena koja je kuvala kod kuće, brinula se o deci i čekala da se vrati kući. Godinama sam trpela činjenicu da mi nije mesto na korporativnim događajima. Uvek sam nalazila izgovor zašto je bolje – bar sam imala vremena za sebe, za decu, za knjigu. Ali istina je bila da sam se osećala izostavljeno.
Advokat sa 27 godina prakse kaže da zna koja bračna fraza znači da je razvod blizu Foto: Shutterstock
Jednog dana, kada sam bila u parku sa decom, upoznala sam Katarinu, ženu Markovog kolege. „Zdravo, Suzana! Da li dolaziš na žurku u petak? Rečeno mi je da će biti sjajan program, uključujući i tombolu!“, osmehnula mi se. Smrzla sam se. „Kakva žurka?“, upitala sam, pokušavajući da sakrijem zbunjenost. Katarina se nasmejala: „Pa, to je žurka kompanije! Ti i Marko ste bili tamo zajedno prošle godine, zar ne?“ U tom trenutku su mi se ruke tresle. „Ne, nikad nisam bila tamo. Marko mi je uvek govorio da partnerima nije dozvoljeno da idu.“ Katarinine oči su se raširile gledajući me: „Ali svi tamo idu sa svojim ženama! To je tradicija.“
Osetila sam kako mi lice gori. Srce mi je lupalo. Zašto me je Marko lagao? Šta je tamo radio da me nije želeo tamo? Te večeri sam sedela u kuhinji, deca su već spavala, a ja sam zurila u Markovu fotografiju na polici. Pitanja su mi se vrtela po glavi na koja nisam imala odgovore. Kada je došao kući, bila sam odlučna da ga direktno pitam. „Marko, zašto si me lagao o tim žurkama?“ rekla sam tiho, ali odlučno. Zastao je na vratima, još uvek držeći torbu u ruci. „O čemu pričaš?“ pravio se da ne zna. „Katarina mi je rekla da tamo idu partneri. Zašto si to krio od mene?“
Video je da ovog puta neće izbeći. Seo je preko puta mene, odjednom izgledajući umorno i starije. „Suzana, ja… nisam želeo da se tamo osećaš neprijatno. Ima puno alkohola, glasne muzike, nije to za tebe.“
„To je sve?“ odbila sam da prihvatim takav odgovor. „Ili postoji nešto što ne želiš da vidim?“
Foto: Shutterstock
Nastala je tišina. Posle trenutka, priznao je: „Nisam se uvek ponašao onako kako je trebalo. Ponekad sam se napio, ponekad sam flertovao. Nisam želeo da to vidiš, nisam želeo da te razočaram.“ U tom trenutku mi se srce slomilo. „Dakle, štitio si me od istine? Ili od samog sebe?“
Narednih nekoliko dana bilo je kao ružan san. Marko me je izbegavao, pokušavala sam da shvatim gde je bila greška. Pitala sam se da li sam bila previše poverljiva, da li sam trebala jače da se borim za svoje mesto u njegovom svetu. Deca su mogla da osete napetost, pitajući zašto je tata tužan, a mama plače. Nisam imala odgovor.
Jedne večeri, kada više nisam mogla da se kontrolišem, pozvala sam mamu. „Mama, Marko me godinama laže. Ne znam šta da radim.“ Mama me je saslušala, a zatim rekla: „Suzana, svaka veza je poverenje. Ali kada se jednom prekine, teško ga je popraviti. Moraš se zapitati da li mu još uvek možeš verovati.“
Počela sam da primećujem stvari koje sam ranije previđala. Marko je postajao sve povučeniji, provodio je večeri na poslu, vraćajući se kasno kući. Jednom sam u njegovoj jakni pronašla kartu iz bara u kojem nikada nije bio sa mnom. Kada sam ga pitala o tome, rekao je da je to samo piće na poslu. Ali više mu nisam verovala.
Jednog dana sam odlučila da odem sama na žurku. Obukla sam haljinu koju sam čuvala za posebnu priliku i otišla u hotel gde se događaj održavao. Kada sam ušla, svi su me gledali. Neki su me pozdravili, drugi su izgledali iznenađeno. Marko je stajao za šankom, grleći svoju koleginicu. Kada me je video, pobledeo je. „Suzana, šta radiš ovde?“, tiho je upitao. „Došao sam da vidim šta je toliko tajno u vezi sa tim žurkama“, odgovorila sam.
Foto: Shutterstock
Te noći sam videla Marka u drugom svetlu. On nije bio čovek za koga sam se udala. On je bio neko ko se gubio u lažima, u alkoholu, u zagrljajima stranaca. Kada smo stigli kući, rekla sam mu da ne možemo više ovako da živimo. „Ako me ponovo slažeš, odlazim“, rekla sam čvrsto.
Od tada pokušavamo da pronađemo put nazad. Idemo na terapiju, razgovaramo više nego ikad. Ali poverenje je kao razbijeno ogledalo – čak i ako ga zalepiš, pukotine ostaju. Ponekad se probudim noću i pitam se: Zašto ljudi lažu one koje najviše vole? Da li je moguće verovati nekome ko te je izdao?
Šta bi ti uradio/uradila da si na mom mestu? Da li bi i dalje mogao/mogla da veruješ nekome ko te je lagao godinama?
