6 znakova da će penzioner doživeti duboku starost u dobrom zdravlju: Jedan znak jasno ukazuje na dugovečnost

Dug život nije najvažnija stvar. Pametan, aktivan i uravnotežen život jeste. Sama činjenica da je neko doživeo duboku starost nije najveći uspeh. Mnogo je važnije kako čovek provodi te godine – da li je mentalno bistar, zainteresovan za život, sposoban da se kreće i da sačuva osećaj sopstvenog identiteta.

Kažu da ako čovek već u šezdesetim godinama gotovo sve vreme provodi na kauču, u sedamdesetim će mu biti još teže da se pokrene. Iza ove jednostavne misli krije se važna činjenica: telo je napravljeno za kretanje.

Nije neophodno trčati maratone, provoditi sate u teretani ili postavljati sebi zahtevne fizičke ciljeve. Redovna šetnja, stepenice umesto lifta, lagane vežbe, rad u bašti ili odlazak do prodavnice peške mogu biti deo aktivnog načina života.

Dobar pokazatelj funkcionalnosti u starijem dobu jeste sposobnost čoveka da samostalno obavlja svakodnevne aktivnosti. Ako sedamdesetogodišnjak može bez većih poteškoća da ode do prodavnice, ponese namirnice i vrati se kući, to je znak očuvane pokretljivosti i samostalnosti. Nasuprot tome, ako se neko već u srednjim godinama brzo zamara i izbegava čak i kratke šetnje, vredi obratiti pažnju na fizičku kondiciju i zdravstveno stanje.

Ovo je posebno važno u starijem dobu. Dugotrajno sedenje i nedostatak fizičke aktivnosti povezani su sa brojnim zdravstvenim rizicima, dok redovno kretanje doprinosi boljoj cirkulaciji, očuvanju mišićne snage, ravnoteže i funkcionalnosti organizma.

Fizička aktivnost zato nije pitanje članstva u teretani. To je odluka da se čovek ne odrekne kretanja samo zato što je ostario.

Ne morate uvek tražiti od unuka da ode u apoteku. Ako ste u mogućnosti, prošetajte sami. Ustanite ujutru, razgibajte se desetak minuta, izađite napolje i pokrenite telo.

Radi se o tome da život ne bude sveden na prostor između kuhinje, televizora i kreveta.

Starenje ne počinje nužno pojavom bora, već može biti povezano i sa gubitkom interesovanja za svet oko sebe.

Kada čovek prestane da se pita koji je dan, šta će danas raditi i čemu se raduje, njegov svakodnevni život postaje siromašniji. Upravo zato hobiji mogu imati značajno mesto u starijem dobu.

Neko uzgaja cveće i povrće, neko čita, piše, slika ili šije, drugi igraju šah, pecaju, kuvaju ili uče nešto potpuno novo. Nije važno šta čovek radi, već da u tome pronalazi zadovoljstvo i razlog da se raduje novom danu.

Učenje i mentalna aktivnost ne mogu garantovati da će čovek izbeći kognitivni pad ili bolest, ali održavanje mentalne, društvene i intelektualne aktivnosti predstavlja važan deo zdravog starenja.

Često nije problem samo u tome što se nešto zaboravi. Mnogo je važnije kada čovek izgubi radoznalost.

Jedan stariji čovek jednom je rekao da je svake subote išao na pecanje, čak i zimi, ali da mu sada najviše nedostaje upravo iščekivanje tog dana. Nije stvar bila samo u ribolovu. Radovali su ga planiranje, priprema, boravak u prirodi i osećaj da ga sutra nešto čeka.

A upravo takva očekivanja daju svakodnevici smisao.

Krvni sudovi su poput mreže puteva kroz koju organizam dobija kiseonik i hranljive materije. Kada se zdravlje krvnih sudova naruši, povećava se rizik od ozbiljnih kardiovaskularnih problema, uključujući srčani i moždani udar.

Zato se zdravo starenje ne može odvojiti od brige o krvnom pritisku, holesterolu i šećeru u krvi.

Nije dovoljno čekati da se pojave simptomi. Visok krvni pritisak i povišen holesterol često dugo ne izazivaju jasne tegobe, zbog čega su preventivni pregledi posebno važni.

Stariji ljudi koji vode računa o svom zdravlju obično ne čekaju da problem postane ozbiljan. Redovno kontrolišu pritisak i laboratorijske nalaze, odlaze na preglede i pridržavaju se terapije koju im je lekar propisao.

Nije dobro samoinicijativno menjati lekove, prekidati terapiju ili je zamenjivati preparatima i savetima koji nisu provereni sa zdravstvenim radnikom.

Krvni pritisak, holesterol i nivo šećera u krvi spadaju među važne faktore koje treba pratiti tokom života. Njihova kontrola ne znači da će čovek sigurno izbeći zdravstvene probleme, ali može doprineti smanjenju rizika i omogućiti da se eventualne promene otkriju na vreme.

Postoje stariji ljudi koji sa godinama postaju sve zanimljiviji, smireniji i mudriji. Otvoreni su prema novim idejama, žele da nauče nešto novo i ne plaše se promena.

A postoje i oni koji se sa godinama sve više zatvaraju u prošlost.

“Nekada je sve bilo bolje”, “mladi danas ništa ne znaju”, “ovi telefoni samo zaglupljuju ljude” – takve rečenice mogu postati način da čovek odbaci sve ono što mu je nepoznato.

Nasuprot tome, postoje ljudi koji i u osmoj deceniji života uče da koriste nove tehnologije, zakazuju preglede putem interneta, slušaju predavanja, čitaju nove knjige ili razgovaraju sa unucima o temama koje im ranije nisu bile poznate.

Prilagođavanje ne znači odricanje od prošlosti. Čovek može da čuva svoje vrednosti, uspomene i iskustva, a da istovremeno prihvata činjenicu da se svet menja.

Očuvana radoznalost omogućava čoveku da ostane povezan sa životom oko sebe. Kada postoji nešto novo što želimo da naučimo, vidimo ili doživimo, postoji i razlog da ustanemo iz kreveta sa osećajem da nas čeka još jedan zanimljiv dan.

Postoji izreka: “Reci mi ko ti je prijatelj, pa ću ti reći ko si.” U starijem dobu značaj bliskih odnosa može postati još vidljiviji.

Čovek može biti fizički zdrav, ali ako je potpuno izolovan od drugih ljudi, svakodnevica može postati mnogo teža. Sa druge strane, razgovor sa porodicom, prijateljima, komšijama ili drugim ljudima može doneti osećaj pripadnosti i povezanosti.

Upravo zato usamljenost ne treba posmatrati kao beznačajan problem.

Dovoljno je ponekad imati nekoga kome možete da se požalite, sa kim možete da popijete kafu ili prošetate, da razgovarate o običnim stvarima i podelite ono što vam se dogodilo tog dana.

Jedan stariji čovek u bolnici jednom je rekao:

“Moja unuka me leči. Uđe, zagrli me, priča bez prestanka, donese mi pitu i ja na trenutak zaboravim da sam bolestan.”

Naravno, bliskost sa porodicom nije zamena za medicinsku terapiju. Ali emocionalna podrška, razgovor i osećaj da smo nekome važni mogu imati veliki značaj za kvalitet života.

Stariji ljudi koji imaju prijatelje, porodicu ili komšije sa kojima mogu da razgovaraju ne osećaju se kao da su ispali iz života. Oni i dalje učestvuju u njemu.

O tome da pušenje šteti zdravlju govori se decenijama, ali činjenica da je nešto poznato ne znači da je lako promeniti naviku.

Pušenje povećava rizik od brojnih bolesti, uključujući kardiovaskularne bolesti i različite vrste raka. Rizici su povezani i sa dugotrajnim prekomernim unosom alkohola, nedostatkom fizičke aktivnosti i drugim navikama koje vremenom mogu narušiti zdravlje.

Ponekad se čuje: “Moj deda je pušio i pio, pa je doživeo devedesetu.” Takvi primeri postoje, ali pojedinačna iskustva ne mogu pokazati koliki je rizik za većinu ljudi.

Što se ranije loše navike prepoznaju i menjaju, to čovek može duže da uživa u prednostima zdravijeg načina života. Čak i kada neko godinama ima određenu naviku, promena može biti korisna.

Cilj nije savršenstvo, već smanjivanje rizika i očuvanje onoga što je moguće sačuvati.

Dug život nije samo pitanje broja na rođendanskoj torti. Mnogo je važnije šta čovek može da radi, kako razmišlja, koliko je povezan sa drugima i da li još uvek ima nešto čemu se raduje.

Ustati, prošetati, naučiti nešto novo, razgovarati sa ljudima koje volimo, voditi računa o zdravlju, ostaviti lošu naviku i pronaći razlog za osmeh – sve su to male stvari koje se ponavljaju iz dana u dan.

Čovek koji i u poznim godinama hoda, misli, oseća, uči i sanja može sačuvati mnogo više od samog broja godina.

Zato možda najvažnije pitanje nije: “Koliko dugo ću živeti?”

Već: “Kako želim da živim godine koje su preda mnom?”