“Je l’ tebi stvarno problem ubaciti veš u mašinu?” rekao je Dario i nogom odgurnuo dječju dekicu s poda kao da ga vrijeđa što je tu.
Stajala sam kraj sudopera, s Lejlom na ramenu. Plakala je već treći put u sat vremena. Mlijeko mi je procurilo kroz majicu, kosa mi je bila masna, u sinku su bile dvije šerpe i tri šalice, a mene je od njegove rečenice presjeklo negdje u grudima.
“Nisam stigla”, rekla sam tiho.
On se nasmijao onim kratkim, hladnim smijehom.
“Nisi stigla? Pa šta ti radiš cijeli dan, Mirela?”
To pitanje me ubilo više nego da je vikao.
Cijeli dan sam nosila dijete, uspavljivala je, dojila, presvlačila, prala fleke od bljuckanja, pokušavala pojesti komad hljeba stojeći. Nekad ne bih stigla ni u wc kako treba. Ali kad bi on došao s posla, gledao je samo mrvice na stolu, neopeglanu robu i moje lice koje mu, valjda, više nije ličilo na ženu nego na problem.
U početku sam mislila da sam samo umorna. Da će proći kad Lejla malo poraste. Onda sam počela plakati bez razloga. Sjedila bih na krevetu dok ona spava i gledala u zid. Nisam zvala nikoga jer me bilo stid. Moja mama Senada je govorila: “I mi smo rađale pa nismo padale u nesvijest.” Njegova majka Kata bi dobacila: “Kuća se vidi kakva je žena.” I ja sam šutjela.
Dario je postajao sve gori. Nije bio čovjek koji tuče, da se razumijemo. On je radio onu drugu stvar, tišu i podmukliju. Uđe, pogleda oko sebe i samo izdahne. Onako razočarano. Ili kaže: “Opet nisi skuhala ništa konkretno?” Ili: “Dijete osjeti kad je majka nervozna.” Kao da sam ja birala ovo stanje.
Jedne noći Lejla nije spavala skoro do zore. Nosala sam je po dnevnom, u mraku, da ga ne probudim. U šest je on ustao, obukao se i rekao: “Nemoj danas samo ležati. Dolazi mi brat s curom na kafu.”
Pogledala sam ga kao stranca.
“Ja nisam spavala cijelu noć.”
Slegnuo je ramenima.
“Pa odspavaj kad Lejla zaspi. Nemoj komplikovati.”
Kad je izašao, sjela sam na pod pored kauča i počela da se tresem. Lejla je konačno zaspala, a ja nisam mogla zaustaviti suze. Tada sam prvi put pomislila nešto od čega sam se sama sebi prepala: da jednostavno odem. Ne od njega samo. Od svega. Da nestanem na jedan dan, da me nema, da niko ništa ne traži od mene.
Nazvala sam prijateljicu Amru. Nisam je čula skoro dva mjeseca. Samo sam rekla: “Nešto nije u redu sa mnom.” Ona je došla za pola sata, s burekom i jogurtom, sjela preko puta mene i pustila me da plačem kao budala. Nije me prekidala. Samo je rekla: “Mirela, ti nisi lijena. Ti si iscrpljena i sama. To nije isto.”
Ona mi je našla broj psihologinje u domu zdravlja. Otišla sam drhteći, kao da priznam neki zločin. A žena, Jasmina, samo me pogledala i rekla: “Koliko dugo niste imali osjećaj da vas neko vidi?”
Tu sam se raspala.
Počela sam ići kod nje jednom sedmično. Govorila mi je da iscrpljenost nije slabost. Da majčinstvo bez podrške može slomiti čovjeka. Da stalna kritika ostavlja trag. Polako sam shvatala da nisam luda i da ne umišljam.
Kad je Dario saznao, naljutio se.
“Sad ćeš ti okolo pričati da sam ja neki zlostavljač?”
“Ne”, rekla sam. “Pričam da mi je teško.”
“Svima je teško.”
“Ali ne žive svi ovako sami u dvoje.”
Taj dan je opet krenuo o suđu, o ručku, o tome kako je njemu dosta haosa. I ne znam šta je u meni puklo, ali ovaj put nisam zašutjela. Možda jer je tu bila i moja sestra Azra, koja je došla da pričuva Lejlu. Možda jer više nisam imala snage da glumim mir.
“Dosta!” viknula sam tako glasno da je i Lejla trznula glavom. “Dosta da me gledaš kao kućnu pomoćnicu koja loše radi svoj posao. Dosta da me pitaš šta radim cijeli dan, a nikad nisi proveo jedan cijeli dan sam s njom. Dosta da me sramotiš zbog neoprane šolje dok ja ne znam kad sam zadnji put jela sjedeći!”
On je problijedio.
“Mirela, smiri se…”
“Neću da se smirim!” ruke su mi se tresle, glas pucao. “Znaš li da sam sjedila na podu i mislila da samo odem? Znaš li da sam se bojala ostati sama sa sobom? A ti meni pričaš o prašini na komodi. Jesi li ti normalan?”
U sobi je nastala ona teška tišina od koje zuji u ušima. Azra je uzela Lejlu i izašla na balkon bez riječi. Dario je sjeo. Prvi put sam vidjela da ne zna šta da kaže.
Nakon par minuta tiho je pitao: “Baš ti je toliko loše bilo?”
Tad me ta rečenica opet zaboljela. Jer značilo je da nije vidio. Ili nije htio.
“Da”, rekla sam. “I još jeste, ako se ovo ne promijeni.”
Te noći smo razgovarali satima. Bez galame. Prvi put kako treba. Rekla sam mu sve čega sam se stidjela: da se osjećam ružno, beskorisno, napušteno, da me njegove sitne primjedbe režu više nego što on misli. On je rekao da je i sam bio pod pritiskom, da je mislio da mora samo zarađivati i da je to dovoljno, da nije razumio šta se sa mnom dešava. Iskreno, dio mene je bio bijesan što tek sad “ne razumije”. Ali slušala sam.
Dogovorili smo pravila. Dva dana sedmično on kupa Lejlu i uspavljuje je. Vikendom pravi ručak, kakav god bio. Ne dolazi niko u kuću bez da mene pita. I više nema onih otrovnih komentara pod izgovorom da “samo govori istinu”. Jednom je čak otišao sa mnom kod psihologinje. Neću lagati, bilo je čudno. Ali bilo je potrebno.
Nije se sve popravilo preko noći. I dalje se nekad posvađamo zbog gluposti. I dalje imam dane kad me sve stisne. Ali sad, kad vidi da tonem, uzme Lejlu i kaže: “Idi se istuširaj, ja ću.” Nekome je to možda malo. Meni je to bilo kao da mi je neko otvorio prozor nakon mjeseci zagušljivog zraka.
Najgore je kad žena počne vjerovati da mora sve sama i da je slaba ako više ne može. A nije slaba. Samo je predugo nosila više nego što jedan čovjek može.
Recite mi iskreno, koliko nas živi ovako iza zatvorenih vrata i šuti dok ne pukne? I zašto se od majke očekuje da izdrži sve, a da se ne raspadne ni na minut?
