Kad je svekrva čula da renoviramo moju nasleđenu kuću odjednom je sve u njenoj počelo da se kvari: Sad umesto da ulažemo u naš krov nad glavom mi krpimo njen

„Ne mogu više, Aleksandre!“, viknula sam, drhteći od besa dok sam stajala usred naše male kuhinje u Novom Sadu. „Tvoja majka ne živi sa nama, ali vodi svaki naš korak! Zar ne vidiš da se gubimo?“

Sve je počelo pre dve godine, kada smo dobili ključeve od stare kuće mojih roditelja u okolini Novog Sada. Bila je ruina, ali za mene je bila puna uspomena: miris bakine kuhinje, zvuk dedine harmonike, letnje večeri ispod oraha. Sanjala sam da Dario i ja renoviramo tu kuću, stvorimo naš dom, možda jednog dana tamo odgajamo našu decu.

Ali Dario je imao drugačije planove. Ili bolje rečeno – njegova majka, gospođa Ruža iz Sombora. Čim je čula za našu kuću, odmah je počela da priča o svojoj staroj kući: „Aco, sine, tvoja kuća je ovde. Šta radiš u tom selu? Ovde imaš sve – grad, ljude, mene!“ Svaki razgovor se završavao istim rečenicama. I svaki put sam osetila kako mi tlo nestaje ispod nogu.

Prvi put sam osetila pravu izdaju kada je Aleksandar, bez mog znanja, platio prvu ratu za renoviranje njenog kupatila. „Mama nema nikoga osim mene“, izgovarao se. „To je samo privremeno, Ivana. Fokusiraćemo se na našu kuću kada završimo.“ Ali meseci su prolazili, a svaki vikend koji smo provodili bio je rezervisan za Sombor – popravke, kupovina materijala, dogovaranje sa majstorima. Moja kuća se raspadala, a i ja sam se raspadala sa njom.

Majka me je tužno gledala svaki put kada bih sama došla u selo. „Znaš, dete moje, nije lako biti žena između dva doma“, šapnula mi je jednom dok smo pile kafu pod orahom. „Ali moraš znati šta ti je važnije – tvoj mir ili zahtevi drugih.“

Počela sam da se povlačim u sebe. Noći sam provodila budna, razmišljajući o svemu što gubim. Aleksandar se sve više udaljavao – ili na telefonu sa majkom ili na putu za Sombor. Naše zajedničke večere pretvarale su se u tišinu i kratke rečenice.

Jedne večeri, kada sam već bila na ivici snage, zazvonio mi je mobilni telefon. Bila je to Ruža. „Ivana, draga, znaš da te volim kao ćerku. Ali Aca je moj jedini sin. Ne mogu biti sama. Mlada si, imaš vremena za svoje snove.“

Nisam znala kako da odgovorim. Osetila sam kako mi se srce prelama na pola – između želje da budem dobra snaja i potrebe da budem svoja žena.

Situacija se samo pogoršavala tokom narednih meseci. Aleksandar je sve češće ostajao u Somboru po nekoliko dana. Počela sam da osećam da više nisam deo njegove porodice – kao da sam postala gost u svom životu.

Jednog dana sam stigla u selo i zatekla svoju staru kuću sa krovom koji se srušio nakon oluje. Sedela sam na pragu i plakala kao dete. Moja komšinica Mara me je zagrlila: „Ivana, ne dozvoli da ti uzmu ono što voliš. Kuća nisu samo zidovi – to si ti.“ Te reči su mi dale snagu.

Te večeri sam odlučila da otvoreno razgovaram sa Aleksandrom, bez straha od svađe ili suza.

„Aco“, rekla sam tiho dok smo sedeli za stolom, „moram da znam gde se nalazimo u svemu ovome. Da li smo još uvek tim ili si već izabrao svoju stranu?“

Pogledao me je prvi put posle dugo vremena, sa iskricom tuge u očima. „Više ne znam… Rascepan sam između tebe i mame. Ne želim da izgubim nijednu od vas.“

„Ali gubiš me“, odgovorih slomljeno. „Ili ćemo zajedno graditi naš dom ili ja svoj bez tebe.“

Tišina koja je usledila bila je teža od svih naših svađa.

Posle tog razgovora, pristao je da pođe sa mnom u selo prvi put i zajedno smo počeli da čistimo dvorište. Nije bilo lako – svaki poziv koji je uputio majci bio je podsetnik na našu borbu. Ali polako smo počeli da vraćamo deo onoga što smo izgubili.

I danas se pitam: Da li je moguće biti lojalan svojoj porodici i sebi u isto vreme? Koliko daleko moraš da ideš zbog tuđih očekivanja pre nego što zauvek izgubiš ono što te čini srećnim?