Koli zabrinuto pogleda očuha dok je vozila kroz nepregledna polja. Prašina se kovitlala duž ivice uzanog druma, uznemirena jurnjavom automobila.
-Kako se osećaš, Logane?
On ispruži ruku daje potapše po ramenu, silom naterujući osmeh na lice.
-Dobro mi je, naravno. Prestani da se sekiraš zbog mene. Sve će biti u redu – Loganovo čelo izbrazda se borama. – Koli, ako nešto nisam želeo, to je da tebi padnem na teret. Ničim te nisam zadužio. Tvoja majka bila bi nesrećna da te vidi opterećenu ovako tužnom odgovornošću.
-Ne govori koješta, Logane. Majka te volela, a ja ne mogu da se ne sekiram zbog tebe. Nije mi namera da te napustim u času kada ti je potrebna pomoć. Samo zahvaljujući tebi uspela sam da preživim ovih nekoliko poslednjih godina. Sada se radujem što bar donekle mogu da ti uzvratim na dobroti.
-Nemam pravo da očekujem tvoju pomoć. Samo sam ti nevolje doneo. Odvojio te od majke u vreme kada ti je ona bila najpotrebnija. Ostavili smo te da odrasteš uz tetku. Nigde me nije bilo dok si preživljavala teške dane, a oslonio sam se na tebe čim su mi poslovi krenuli nizbrdo, da bih te sada konačno naveo na odluku da se vratiš u Salinas. Iskreno žalim što su događaji krenuli ovako nepovoljnim tokom.
-Znaš, mnogo važnosti sebi pridaješ – ona se osmehnu. – Ideja da se vratim u Salinas Veli je moja.
