Komšinica je godinama bacala smeće u naše dvorište da ne prlja svoju skupu vilu: Dovela komisiju da nas otera odatle, pa sebi život zagorčala

U mirnom naselju, gde se luksuzni dvoetažni stanovi nalaze tik uz skromnije privatne kuće, nastao je sukob između porodice koja uživa u svom vrtu i njihovih imućnih komšija. Na jednom kraju niza uredno pokošenih travnjaka, isticao se dvorišni prostor sa plastenikom, baštenskim lejama i šupom za alat – mesto na kojem su vlasnici ponosno uzgajali povrće. Međutim, komšije iz obližnjeg luksuznog kompleksa, na čelu sa Anom Sergejevnom, otvoreno su ismevale njihov način života, nazivajući ga „seljačkim“ i čak su bacali opuške cigareta preko ograde. Raniji pokušaji mirnog razgovora završili su bez rezultata, jer je Ana Sergejevna tvrdila da je „vetar kriv“ za smeće koje završava u tuđem dvorištu.

Napetost je dodatno porasla kada je starija komšinica, Galina Petrova, prenela da je videla Anu Sergejevnu sa nepoznatim ljudima u odelima, koji su fotografisali ogradu i zapisivali beleške. Razgovor koji je čula otkrio je planove za „ujednačavanje“ izgleda svih dvorišta u naselju prema određenim „standardima“. Spominjalo se čak i mogućnost da se komšije primoraju na promene. Budući da se Ana Sergejevna često hvalila svojim vezama u lokalnoj administraciji, postalo je jasno da ovo nije prazna pretnja. Napetost je kulminirala kada se u dvorištu pojavio predstavnik komisije za uređenje naselja, obavestivši vlasnike da su protiv njih podnete prijave zbog neslaganja sa propisanim normama, i da će u roku od nedelju dana dobiti zvanično obaveštenje sa listom obaveznih radova.

Dok su razmišljali kako da reaguju, vlasnici su shvatili da se nalaze pred izborom – ili da se povinuju zahtevima, što bi moglo značiti kraj njihove bašte i zamenu povrća dekorativnim travnjakom, ili da pokušaju da se suprotstave. Oleg je bio čvrsto protiv ustupaka, uveren da bi popuštanje samo ohrabrilo komšije da nameću nove uslove. Odlučili su da prvo istraže kakva je to komisija i koje su njihova stvarna ovlaštenja. U pomoć su pozvali Veru, prijateljicu iz studentskih dana koja radi u upravljačkoj firmi i dobro poznaje lokalne propise. Ona je spremno stigla, otvorila beležnicu i zatražila da joj ispričaju sve do najsitnijih detalja, znajući da će upravo te informacije biti ključne za nastavak njihove borbe.

Marina je detaljno ispričala Veri sve o problemima sa komšinicom Anom, dolasku opštinskog službenika i rečima Galine Petrovne. Vera joj je objasnila da komisija, o kojoj je reč, zaista postoji, ali da se uobičajeno bavi zapuštenim parcelama i nelegalnim gradnjama, ne privatnim dvorištima poput njihovog. Ipak, upozorila je da, ako je neko dobro povezan i zna kako da sroči žalbu, komisija može pronaći formalne nepravilnosti kod bilo koga.

U najgorem slučaju, moglo bi im biti naloženo da zemljište prilagode zahtevima – od običnog farbanja ograde do potpunog preuređenja dvorišta, što bi koštalo nekoliko stotina hiljada rubalja, novca kojeg nisu imali. Iako je Vera ponudila da se posavetuje sa pravnikom, Marina je ostala zabrinuta, gledajući u svoje dvorište koje su ona i Oleg stvarali godinama.

Istog dana, kasno uveče, Galina Petrovna im je donela iznenađujuću vest. Podsetila se da je zemljište, na kojem stoji kuća njihovih problematičnih suseda, nekada pripadalo njenom bratu Petji. Posle njegove smrti, parcela je prodata, ali je ona, prelistavajući stare papire, primetila da su granice zemljišta pogrešno ucrtane i da deo sadašnjeg objekta stoji na zemljištu koje je po zakonu trebalo da nasledi.

Galina je priznala da nema sredstava ni snage da se upušta u pravne procese, ali je Marini palo na pamet da bi upravo ovo otkriće moglo promeniti odnos snaga sa komšijama. Dogovorili su se da sutradan posete notara i provere dokumentaciju.

Tri dana kasnije potvrđeno je da je Galina Petrovna bila u pravu – granice zemljišta zaista su bile pogrešno navedene, a deo susedovog objekta nalazio se na spornoj teritoriji. U međuvremenu je stiglo i zvanično rešenje komisije, koja im je naložila niz skupih prepravki – farbanje ograde, uklanjanje plastenika i pretvaranje bašte u travnjak. Procena je bila da bi sve to koštalo najmanje četiri stotine hiljada rubalja.

Iako je Oleg želeo odmah da se suoči sa komšijama, Marina je predložila da budu strpljivi. Posumnjala je da komšije možda planiraju da prodaju parcele i da bi to mogao biti ključ za rešenje sukoba. Vera je pristala da pomogne u daljoj istrazi, pa je odlučila da prvo provere sve informacije do kraja, pre nego što preduzmu konkretne korake.

Sledećeg dana, vraćajući se s posla, Marina je primetila ispred komšijinih vrata automobil sa tablicama agencije za nekretnine. Pored kuće stajali su Ana Sergejevna i njen muž, razgovarali sa ženom i ugovarali posao. Prema delićima razgovora koje je čula, shvatila je da potencijalne kupce odbija izgled naselja i neuređeni komšijski plac. Rijalotor je predložila da bi sređivanje okolnih parcela moglo povećati cenu prodaje i do 20%.

Marini je tada postalo jasno zašto Ana Sergejevna toliko insistira na „uređenju“ – planirala je prodaju kuće, a njihov vrt i imanje kvarili su opšti utisak. Uskoro se ispostavilo da razlog prodaje leži u finansijskoj potrebi. Od komšinice Tanje saznala je da se sin Ane Sergejevne razvodi i da je u sudskom sporu oko stana, uz visoke advokatske troškove i brojne zahteve bivše supruge.

Marina je odlučila da iskoristi situaciju. Predložila je mužu da ponude pomoć u rešavanju problema sa dokumentacijom za zemljište, a zauzvrat da se povuče žalba protiv njih i da ih ostave na miru. Plan je sproveden preko zajedničke poznanice Vere, koja je Anni Sergejevnoj prenela da zna za pravne poteškoće i da može pomoći.

Posle početne sumnjičavosti, Ana Sergejevna je prihvatila predlog. Dogovor je bio jasan – rešavanje papira za zemljište u zamenu za povlačenje žalbe i prestanak pritisaka oko izgleda dvorišta. Sve je završeno u roku od nedelju dana. Kompenzacija za sporno zemljište omogućila je jednoj od strana mirnu starost, dok je Ana Sergejevna uspela da proda kuću po dobroj ceni.

Novi vlasnici pokazali su se kao ljubazni i jednostavni ljudi. Umesto pritužbi, zamolili su Marinu da im da rasadu paradajza kako bi pokušali da uzgajaju svoje povrće. Otkako su se doselili, nije bilo neprijatnosti – čak ni bačenih opušaka preko ograde.

Marina i Oleg nastavili su da uređuju svoje imanje onako kako su želeli – sa baštom, plastenikom i domaćim povrćem koje im je donosilo zadovoljstvo. Shvatili su da se ponekad problem sa teškim ljudima može rešiti tako što im se pomogne da ostvare ono što im je zaista potrebno.

Dve godine kasnije, mir njihovog doma iznenada je prekinuo zvuk zvona na vratima. Na pragu se pojavila nepoznata mlada žena, uplakana i sa koferom u ruci – nagoveštavajući da priča još nije gotova.