Antonio se u kući zadržao mnogo duže nego što je planirao i kada se vratio u hotel, spuštao se mrak. U hotelu ga je dočekalo neprijatno iznenađenje. Omela je razgovarala sa Kristinom.
Nije mogao da čuje o čemu pričaju, ali je mogao da se zakune da Omela nešto laže, jer je Kristina imala bolnu grimasu na licu.
Ona ga je prva primetila i prijateljski mahnula na pozdrav. Dok im je oprezno prilazio, Omela je teatralno ustala i poletela mu u naručje. Kako on nije reagovao. Omela ga je zagrlila sa izveštačenim osmehom na licu.
-Ljubavi, dugo si se zadržao. Već sam počela da brinem što te nema – da nije znao u kakvim su odnosima, morao bi zaključiti kako se radi o jednoj veoma brižnoj i odanoj osobi. – Imala sam sreću da upoznam Kristinu i od nje saznam sve pojedinosti o kući.
Znam da si to tajio kako bi me obradovao, ali sutra moramo otići zajedno da se uverim da nemam nikakvih zamerki.
Kristina je naglo ustala, promnnljala neko izvinjenje i požurila u svoju sobu.
Bacila se na krevet i gorko zaplakala.
Isključila je telefon koji je uporno zvonio i nije otvarala vrata mada je Antonio nekoliko puta uporno kucao, preklinjući da ga pusti. Njen se svet srušio.
Zaljubila se u Antonija, a on je imao drugu.
Bila je povređena što joj nije spomenuo Ornelu, a imala je utisak da su iskreno razgovarali i da nisu imah nikakvih tajni.
To je bio dokaz više da su muškarci dvolični i da koriste svaku priliku koja im se pruži.
Između nje i Antonija se nije dogodilo ništa značajno da bi verovala kako su par, mada se nadala da mu se sviđa i da će se iz lepog prijateljstva izroditi nešto mnogo dublje.
Osetila je želju da što pre pobegne, ali je prvo morala završiti posao koji je započela. Znala je da će to biti najtežih desetak dana u njenom životu.
