Mariku su skrivali od policije u “zoni smrti”: Rođena je posle nuklearne katastrofe u ilegalnoj zajednici

Ove godine obeležavamo 40. godišnjicu jedne od najgorih katastrofa izazvanih ljudskom aktivnošću u svetskoj istoriji. Donosimo vam Marikinu priču, devojčice rođene u zoni gde je zabranjen svaki ljudski život, a izrazila je da joj nije žao što je provela detinjstvo u mestu zatrovanom radijacijom.

Uništenje jednog od nuklearnih generatora oslobodilo je radioaktivne supstance u životnu sredinu. Stanovnici su brzo pobegli iz Černobilja i Pripjata, koji se nalaze u blizini elektrane.

Međutim, vredi napomenuti da se do danas mesto tragedije naziva “zona isključenja” i pažljivo se čuva od radoznalih pogleda.

Možda ćete se iznenaditi, ali decenijama ljudi poznati kao samodoseljenici žive na sopstveni rizik u blizini uništene elektrane. Uprkos zvaničnim vladinim zabranama, nedostatku razvijene infrastrukture i povišenom nivou radijacije, vratili su se u svoju rodnu zemlju, koja ih, kako kažu, bukvalno “mamlje” nazad.

Početkom 1990-ih, udarna radnica u fabrici Lidija Sovenko takođe se vratila u Černobilj. U ranim četrdesetim godinama ostala je potpuno sama: sinovi su joj odavno odrasli, muž ju je ostavio zbog druge žene, a fabrika odbrambene industrije u kojoj je radila celog života je zatvorena, ostavljajući gotovo celokupno stanovništvo malog grada Žovtih Voda bez posla.

Kao i drugi smelčaci, preduzimljiva Lidija je došla u napušteni Černobilj, okupirala jednu od praznih kuća u nuklearnoj zoni, a zatim pokrenula sopstvenu farmu i zaposlila se u jedinoj prodavnici prehrambenih proizvoda koja je nastavila da radi u blizini spontano formiranog naselja.

Ubrzo je Sovenko upoznala ljubav svog života – bivšeg vatrogasca Mihaila Vedernikova, koji je ostao u susednom Pripjatu nakon učešća u zaštitnim radovima.

Lidija i Mihail su bili presrećni zbog svoje harmonične veze i srećno su živeli u bogom zaboravljenoj šumi. Međutim, nekoliko godina kasnije, Lidija je iznenada razvila zdravstvene probleme.

Znajući da su bolesti česte u zoni isključenja, Sovenko je dugo odlagala posetu lekaru. Nekoliko meseci kasnije, konačno je otišla u bolnicu, gde ju je specijalista sumorno obavestio da će joj biti potrebna operacija uklanjanja tumora.

U noći 25. avgusta 1999. godine, ženu je trgnuo prodoran bol. Tada je shvatila da ima porođajne bolove! Zastrašujuće je čak i zamisliti Sovenkina osećanja u tom trenutku — da iznenada postane majka na tako čudnom mestu, i to sa 47 godina, ni manje ni više!

Lidijin muž je prisustvovao porođaju koliko je mogao. Nekoliko sati kasnije, rođena je zdrava devojčica. Zapanjeni par je požurio da podeli važnu vest sa svojim najbližim prijateljima. Odmah su im savetovali da novorođenče nazovu po Devici Mariji, Marija — ili, kako su je svi meštani počeli zvati, Marika.

Mihail i Lidija su poznavali stroge zakone zone isključenja – deci je strogo zabranjeno da budu tamo, čak i na kratko. Da bi izbegla da privuče pažnju zvaničnika, Sovenko se primorala da odmah nakon porođaja ode na posao, pažljivo se pretvarajući da se ništa neobično nije dogodilo.

Doseljenici su slavili malu Mariju kao “černobiljsko čudo” i nadu za obnavljanje normalnog života na teritoriji na koju se svi plaše povratka. Uzgred, veruju da danas u Pripjatu ili Černobilju nema ničeg opasnog.

Svi su zajedno odgajali bebu. Neke komšije su pomagale mladim roditeljima sa proizvodima sa sopstvenih farmi, dok su drugi lutali po napuštenim zgradama u nadi da će pronaći krevetac, pelene i igračke za bebu. Prema sećanjima doseljenika, kao devojčici nije trebalo ništa više od… cucle – nažalost, takav luksuz nije pronađen u mrtvom gradu.

Vest o rođenju bebe ubrzo je stigla do zvaničnika u zoni isključenja. Tada su počele prave teškoće porodice Sovenko-Vedernikov.

“Administratori su dolazili da nas posećuju dva puta dnevno. Onda su počeli da se pojavljuju moji prijatelji: bili su otpušteni s posla jer me nisu naterali da odvedem Mariku. Onda se pojavio direktor kompanije u kojoj smo svi radili. Rekao je da se posao zatvara jer sam na platnom spisku! Pored toga, policija je više puta upala u našu kuću“, rekla je Lidija novinarima.

Jednog dana, vladini zvaničnici, zabrinuti za njeno zdravlje, nasilno su iselili porodicu iz Černobilja.

“Otišla sam u regionalni centar u kliniku, a Miša je ostao kod kuće sam sa našom ćerkom. Dok sam bila odsutna, rekli su mom mužu da se neću vratiti, da sam se preselila u selo van zone. Pomogli su mu da se spakuje i odveze do onoga što je trebalo da bude naš novi dom, što se ispostavilo kao napuštena koliba, potpuno nenastanjiva. Zbog hladnoće tamo, Marika se prvi put u životu teško razbolela. Čak smo mislili da će umreti!“, podelila je žena.

Da bi ušli u Zonu sa svojim detetom, Lidija i Mihail su morali da sakriju devojčicu u autu među vrećama krompira. Da je devojčica plakala ili na drugi način otkrila svoje prisustvo pri ulasku u mrtvi grad, roditelji bi odmah bili uhapšeni, a ona bi bila poslata u sirotište.

Nakon povratka u svoj rodni grad, porodica je postala opreznija. Ako bi stranci ušli u kuću, devojčica je znala da se sakrije. Verovatno je mislila da je to zabavna igra. Međutim, njeni roditelji su bili duboko zabrinuti, posebno kada su saznali da lokalne vlasti pokušavaju da ih liše roditeljskih prava.

Međutim, svi meštani su uvek stajali u odbranu jedinog deteta iz Černobilja. Izgleda da je to pomoglo Mariki da ostane sa mamom i tatom, iako je bila predmet intenzivnog interesovanja čak i na Zapadu.

Jednog dana, kubanski lekari su stigli u Kijev da pregledaju decu rođenu nakon atomske eksplozije. Kada su saznali za Mariku, ponudili su porodici putovanje na Kubu o svom trošku radi detaljnijih konsultacija o zdravlju devojčice.

Međutim, Lidija i Mihail su se plašili da će njihova ćerka biti smatrana subjektom testiranja i odbili su ovu primamljivu ponudu.

Godine su prolazile i bilo je vreme da Marija krene u prvi razred. U početku, zbog nedostatka škola u blizini, Lidija je želela da sama nauči svoju ćerku da čita i piše. Međutim, pojavio se neverovatno dostojan kandidat da bude mentor jedinom detetu u zoni: Mihail Šilan, učitelj sa 37 godina iskustva koji je takođe ostao u Černobilju nakon nesreće.

“Kada je došlo vreme da se spremi za školu, dao sam Lidiji bukvar i knjige za čitanje. Onda sam pomislio: šta će ona sama sa detetom? Ja sam učiteljica u osnovnoj školi! Postavio sam klupu koju sam našao u lokalnoj školi, uzeo zvono sa štapa za pecanje i onda sam počeo da predajem. Učili bismo, ja bih zvonio — bio je odmor. Marika bi trčala po dvorištu, ljuljala se na ljuljaškama, a zatim bi se vraćala nauci. Tako smo zajedno obrađivali aritmetiku, čitanje i pismenost. Ona je bistra, razvijena devojka!“, podelio je čovek sa novinarima godinama kasnije.

U početku su vlasti Černobilja negativno reagovale na inicijativu učitelja, verujući da devojčica treba da se obrazuje unutar zidova prave škole, a ne u kolibi u zoni isključenja.

Međutim, posle nekog vremena, popustili su i Marika je završila osnovnu školu u svom rodnom selu. Ali, da bi pohađala srednju školu, Marika je ipak morala da se preseli iz zone u obližnji grad Ivankovo.

Iznenađujuće, njena majka, koja se tada već bila razvela od marijinog oca, odlučila je da ostane daleko od civilizacije, ostavljajući devojčicu na brigu gazdarice stana u kojem joj je iznajmila sobu.

Marika je išla u školu pet dana u nedelji, a vikendom je odlazila kod majke.

Sa svakom godinom koja prolazi, sve manje se zna o Marikinom životu. Nakon završetka studija, preselila se u Kijev i upisala univerzitet specijalizovan za menadžment usluga i ugostiteljstva.

Prema poslednjim dostupnim informacijama, Sovenko je bila studentkinja koja je plaćala školarinu i izdržavala se u potpunosti radeći u kijevskom baru. Nakon objavljivanja američke TV serije “Černobilj”, novinari iz mnogih zemalja su se zainteresovali za Mašu.

Izgleda da je evo, njenog trenutka slave i prilike da se predstavi celom svetu!

Međutim, usred pojačane pažnje javnosti, Marika se izbrisala sa svih društvenih mreža i odbila da komentariše medije, samo uveravajući da su ona i njena majka dobro — ona, uzgred budi rečeno, još uvek živi u zoni isključenja.

“Ona nije zabrinuta zbog sopstvene jedinstvenosti, koja proizilazi iz toga što je rođena u Černobilju. U stvari, više je boli saznanje da je jedino dete rođeno i odraslo u Černobilju nakon eksplozije. Ona to smatra stigmom“, rekao je bliski prijatelj devojčice zapadnoj štampi.

Razumljivo je, dakle, da Marika ne bi želela da bude javna ličnost.