Uspavala je sina i izašla na terasu apartmana, koji se nalazio na poslednjem spratu luksuznog hotela ..Kolumbus”. Oštar vetar joj je prodro do kostiju i naterao je da se zgrči, da se obgrli rukama, kako bi se zaštitila od hladnoće. Doktorka Redžina Doson je nekada volela taj vetar, koji je dopirao sa Jezera Mičigen. Nekada ga je smatrala za silu, dovoljno jaku da je očisti od strahova, od nervoze, od neizvesnosti.
Godinama je primenjivala thk, uz pomoć koga je uspevala da se pročisti od neprijatnih misli, od zbunjujućih osećanja. Stala bi na otvoren prostor i zamislila kako vetar odnosi sa sobom sve ono što joj je trovalo telo, misli, srce.
Godinama joj je vetar. tako svojstven njenom rodnom gradu Čikagu. bio prijatelj, saveznik, pomagač. A sada. kada je bila znatno starija, mudrija i iskusnija, sada, kada je mogla da primeni mnoge druge tehnike samopomoći, sada joj je taj vetar unosio jezu u kosti, sada ju je plašio svojom snagom, sada joj se njegovo hučanje činilo zloslutnim.
Kada je kretala iz Bostona, u kome je živela poslednjih devet godina. Redžina je slutila da joj susret sa rodnim gradom neće biti prijatan. Slutila je da joj panorama rodnog grada neće zagrejati srce, kao ni da joj vetar neće razvejati strah, kojim je bila ispunjena.
Pokazalo se da je bila u pravu. Već je po dolasku na aerodrom osetila napetost, zbog koje je poželela da se odmah vrati odakle je krenula.
