Ja (28) i moj suprug Džeik (30) venčali smo se prošlog meseca nakon četiri godine zabavljanja. Planirali smo medeni mesec iz snova u Parizu — dve nedelje romantike, razgledanja i proslave našeg braka. Štedeli smo za ovo putovanje više od godinu dana, pažljivo planirajući sve — od luksuznih večera u restoranima na krovu sa pogledom na Ajfelovu kulu, do jednodnevnih izleta u Versajs i degustacija vina u Šampanji.
Venčanje je bilo prelepo. Sve je išlo savršeno — mesto održavanja je izgledalo magično, hrana je bila fantastična, a čak je i moja inače kritična tašta Klara delovala iskreno srećna zbog nas. Trebalo je da krenemo na medeni mesec četiri dana nakon venčanja. Koferi su nam bili spakovani, pasoši spremni.
Onda se sve promenilo. Posle našeg venčanja, roditelji mog muža doživeli su tešku saobraćajnu nesreću. Živi su, ali u kritičnom stanju. Kada smo dobili poziv u 3 ujutru, Džeik je odmah otišao u bolnicu, dok sam ja ostala da zovem članove porodice.
U narednih 48 sati skoro nismo izlazili iz bolnice. Lekari su rekli da će oporavak biti dug i težak — nedelje u bolnici, a zatim meseci rehabilitacije. Džeik je bio shrvan, što je razumljivo. Njegovi roditelji su oduvek bili veoma bliski s njim — svakodnevno razgovaraju i žive samo 20 minuta od nas.
Dan pre našeg leta, nežno sam spomenula medeni mesec. Predložila sam da bismo mogli da ga odložimo za mesec ili dva, ali aviokompanija bi naplatila visoke troškove promene termina, a izgubili bismo depozite za hotele koji se ne vraćaju (oko 3.000 dolara ukupno). Džeik me je gledao kao da pričam strani jezik.
Rekao je da mora da ostane. „Ne mogu da ih ostavim,“ rekao je. Pokušala sam da mu objasnim da su njegovi roditelji sada stabilni, da njegova sestra već dolazi da pomogne, i da bismo mogli doći posle medenog meseca da im pomognemo u oporavku. Ali nije hteo ni da razmotri tu opciju.
„Kako očekuješ da idem da pijem šampanjac u Parizu dok oni bore za život, Emili?“ rekao je, glas mu se dizao.
„Više se ne bore za život — lekari su rekli da su sada stabilni,“ odgovorila sam. „A ovo je naš medeni mesec, Džeike. Planirali smo ga dugo.“
Svađa je eskalirala. Viknula sam: „Ja sam tvoja žena!“ i krenula sama. Rekla sam mu da idem bez obzira — previše smo radili i štedeli da bismo samo sve bacili.
Njegova sestra Liza me je nazvala sebičnom i bezosećajnom. Čak mi je i moja majka predložila da preispitam odluku.
Ali otišla sam ipak. Prvih nekoliko dana su bili iskreno užasni. Sela sam sama u restorane namenjene parovima, osećala se neprijatno na romantičnom krstarenju rekom koje sam rezervisala i plakala sam pred spavanje u našem prelepom hotelskom apartmanu. Džeik jedva da mi je odgovarao na poruke, samo je slao kratke izveštaje o stanju svojih roditelja.
U Parizu sam na Fejsbuku videla slike Džeika na bejzbol utakmici sa svojim prijateljima s fakulteta. TRI DANA nakon što sam otišla! Njegova poruka je glasila: „Trebao mi je odmor za mentalno zdravlje — hvala što ste me izvukli, momci.“ Kada sam ga besna pozvala, rekao je da ga je sestra nagovorila da uzme par sati odmora od bolnice, jer su njegovi roditelji ionako većinu dana spavali.
Sada sam na polovini našeg zamišljenog medenog meseca, sama u najromantičnijem gradu na svetu, dok je moj muž od dve nedelje očigledno dovoljno dobro da ide na bejzbol utakmice, ali ne i da mi se pridruži u Parizu.
Sada su se naše porodice podelile na strane. Njegovi rođaci misle da sam monstrum što sam ostavila muža u porodičnoj krizi. Moji prijatelji kažu da on manipuliše i kontroliše koristeći nesreću svojih roditelja da izbegne medeni mesec koji je možda ionako nervozno iščekivao.
Da li sam stvarno ja zlikovac jer očekujem da muž poštuje naše planove za medeni mesec dok njegovi roditelji nisu u neposrednoj opasnosti? Ili je on loš momak jer ide na bejzbol utakmice, a odbija da mi se pridruži u Parizu?
