“Toliko puta sam kao hirurg video unutrašnjost osobe da mogu sa sigurnošću reći da su naša tela dizajnirana da traju najmanje 140 godina: Samo ako jedete ovako”

Tokom više od sedam decenija rada u medicini, ruski hirurg Fjodor Danilovič Koval upoznao je hiljade ljudi i imao priliku da iz neposredne blizine posmatra kako različiti ljudi reaguju na bolest, starost, strah i životne nedaće. Rođen 1922. godine, preživeo je rat, teško ranjavanje i gubitak najbližih, a uprkos trajnom invaliditetu nastavio je da radi i pomaže pacijentima duboko u starosti. Prema dostupnim biografskim podacima, tokom karijere izveo je više od 30.000 operacija, a kao hirurg nastavio je da radi i u devedesetim godinama.

“Ovaj incident se dogodio kada sam imao 96 godina. Jedan 74-godišnji pacijent je došao kod mene sa uobičajenim tegobama povezanim sa starenjem. Nosio je štap i šepao je. Pitao sam ga: ‘Da li imate baštu?’ Pacijent je umorno odmahnuo rukom i rekao: ‘Kakvu baštu? Zdravlje me izdaje. I u godinama sam kada je vreme da se spremim za onaj svet.’ A ja sam odgovorio: ‘Prerano je da se sahranite. Toliko puta sam video unutrašnjost osobe da mogu sa sigurnošću reći da su naša tela dizajnirana da traju najmanje 140 godina. Glavno je naučiti da je održavamo'”, prepričao je Fjodor Koval ovaj događaj.

Iako se ovakva tvrdnja o tome koliko dugo ljudsko telo može da traje ne može posmatrati kao medicinski dokazana granica, ona dobro oslikava Kovalov odnos prema životu. Za njega godine same po sebi nisu predstavljale razlog da čovek prestane da bude aktivan, već je mnogo važnije bilo kako se ponaša, koliko se kreće, koliko ostaje uključen u život i da li ima razlog da ustane svakog jutra.

Fjodor Koval rođen je 1922. godine u Ukrajini, u seoskoj porodici sa dvoje dece. Njegovi roditelji želeli su da njihovi sinovi steknu obrazovanje i ne ostanu vezani isključivo za težak poljoprivredni rad. Posebno je majka imala velike ambicije za njega, jer je i sama zbog srčanih problema često morala da posećuje lekare.

“Moja majka je imala velike nade u mene. Sanjala je da postanem lekar. Majka je imala srčanu insuficijenciju, pa je često morala da posećuje lekare. Želela je da uvek ima lekara pored sebe”, rekao je Fjodor Koval.

Njena želja odredila je njegov životni put. Nakon završetka škole, Koval se obrazovao za bolničara, a već početkom četrdesetih godina našao se u bolničkom okruženju u kojem je svakodnevno bio suočen sa teškim pacijentima i zahtevnim medicinskim slučajevima.

Kada je počeo rat, njegovo znanje dobilo je još veću težinu. Radio je uz iskusne hirurge, pomagao im tokom operacija, a iskustvo koje je tada stekao kasnije je postalo jedan od temelja njegove višedecenijske karijere. Dostupni biografski izvori navode da je tokom rata radio u poljskim bolnicama, a da je 1943. godine teško ranjen u nogu, zbog čega mu je jedna noga ostala kraća od druge.

Koval je tokom karijere izveo desetine hiljada operacija. Prema jednom stručnom biografskom tekstu, radio je kao operativni hirurg 64 godine i izveo više od 30.000 operacija, dok drugi izvori navode brojku od oko 35.000.

Sam hirurg je posebno pamtio slučaj pacijenta koji je preminuo tokom operacije.

“U svom životu sam obavio preko trideset hiljada operacija. Kažu da svaki lekar ima svoje lično groblje. Međutim, u celom mom životu, samo jedan pacijent mi je umro tokom operacije. To se desilo u vreme kada moderne dijagnostičke metode nisu postojale i kada su se odluke često morale donositi tokom operacije. Jedan sedamdesetogodišnji pacijent je došao kod mene. Dva dana je slavio venčanje. Onda se osetio loše, ali nije odmah potražio pomoć. Tek tokom operacije je otkriveno da ima volvulus. Zauvek ću pamtiti ovaj slučaj i ovog pacijenta. Možda bi živeo duže da je bio umereniji za svadbenim stolom”, primetio je hirurg.

Za lekara koji je toliko dugo radio sa ljudima, ovakvi slučajevi nisu bili samo profesionalna iskustva. Oni su, kako je govorio, ostajali u sećanju kao podsetnik na to koliko se ljudsko zdravlje može promeniti u kratkom vremenu.

Jedan od najtežih trenutaka u njegovom životu dogodio se tokom rata, kada je zadobio teško ranjavanje noge. Posledice povrede ostale su mu do kraja života i jedna noga bila mu je kraća od druge. Ipak, invaliditet nije prihvatio kao razlog da se povuče iz aktivnog života.

“Ova karakteristika me nije sprečila da radim i spasavam živote. Spasao sam bezbroj života, ali nikada nisam spasao onaj koji mi je bio najvažniji. Godine 1945. saznao sam da mi je majka umrla. Moj stariji brat i moj otac su takođe otišli. Nisam mogao da im pomognem, ali jesam pomagao drugima, kako bi bilo manje suza i bola na zemlji”, rekao je stogodišnjak.

Gubitak porodice bio je jedan od najtežih udaraca koje je doživeo, ali je upravo rad, prema njegovim kasnijim pričama, postao način da nastavi život. Ratna iskustva, gubitak najbližih i svakodnevni susreti sa bolesnim ljudima oblikovali su njegov pogled na to koliko čoveku znači osećaj da je nekome potreban.

Posebno je neobična bila njegova radna energija u poznim godinama. Dostupni izvori navode da je i sa 97 godina radio kao lekar, pregledao pacijente i savetovao regrute, dok je njegova ukupna profesionalna karijera trajala više od sedam decenija.

Sam Koval je svoj dnevni raspored opisivao kao nešto sasvim normalno.

“Prvu polovinu dana provodim radeći kao hirurg u vojnoj regrutnoj kancelariji. Onda žurim u okružnu kliniku da tamo pregledam pacijente. Ali to je tek nedavno. Pre toga sam radio u bolnici, operisao pacijente. Pregledam i do pedeset momaka dnevno u regrutnoj kancelariji, i oni su prilično krhki, iskreno. Skolioza, ravna stopala, anemija, jedan ima probleme sa motorikom, drugi ima živce, treći ima nešto u redu sa glavom. Ponekad im kažem: ‘Vidite, imam 93 godine i zdraviji sam od bilo koga od vas.’ Pa im održim mali ohrabrujući govor, završim smenu i odjurim na svoj drugi posao. Moram u kliniku na drugom kraju grada.”

Iako je operacije prestao da obavlja u devedesetim, nastavio je da radi sa pacijentima. Jedan od razloga bilo je i njegovo uverenje da lekar ne sme da izgubi kontakt sa ljudima.

Koval je smatrao da se telo mora koristiti i održavati tokom čitavog života. Za njega fizička aktivnost nije podrazumevala komplikovane treninge, već pre svega svakodnevno kretanje, rad i aktivnosti koje imaju konkretnu svrhu.

“Kada je reč o dugovečnosti, uvek kažem da način života igra ulogu. Prvo, fizička aktivnost je neophodna. Rano ustajem, vežbam i idem na posao. Ne radim nikakve druge posebne aktivnosti jer posao hirurga zahteva mnogo kretanja tokom dana. Vikendom radim u bašti. Znam kako se snalazim sa lopatom i motikom”, rekao je Fjodor Koval.

U njegovom slučaju, posao je zaista podrazumevao mnogo kretanja, ali je važan deo života predstavljala i bašta. Umesto da slobodne dane provodi potpuno neaktivno, vreme je koristio za rad napolju.

Još jedno pravilo kojem je pridavao značaj odnosilo se na hranu. Koval je smatrao da je umerenost važnija od potpunog odricanja i da čovek ne mora da se odrekne svega što voli kako bi vodio disciplinovan život.

Tokom razgovora sa pacijentima često je obraćao pažnju i na njihovu telesnu težinu, naročito kada bi ona bila povezana sa zdravstvenim tegobama.

Jednom prilikom pred njim se našao pacijent krupne građe koji je godinama imao problema sa visokim krvnim pritiskom.

“Koliko imate kilograma?”, upitao je hirurg.

“Sto petnaest”, odgovorio je pacijent.

“Da imate osamdeset, ne biste imali ovaj problem”, primetio je Fjodor Koval.

Ipak, Koval nije zastupao ideju da čovek mora potpuno da se odrekne omiljene hrane.

“Kao što vidite, trudim se da ne preterujem. U mladosti sam uvek imao malu količinu duvana u džepu. Ali sam se odrekao te navike 1945. godine. Svaštojed sam i nezahtevan kada je u pitanju hrana. Jedem šta god mi žena skuva. Za doručak obično imamo griz kašu ili pite od džigerice. Imam omiljeno jelo; mogu da ga jedem tri puta dnevno. To je slana mast. Ali i dalje verujem da mnogo toga zavisi od ishrane. Odrastao sam na selu, provodio sam mnogo vremena napolju i jeo sam prirodnu hranu bez ikakvih aditiva, tako da sada nemam nikakvih pritužbi na zdravlje”, rekao je Fjodor Koval o ovoj vezi.

Njegove prehrambene navike, međutim, predstavljaju lično iskustvo i stav, a ne univerzalnu preporuku za dug život. Savremena medicina dugovečnost povezuje sa čitavim nizom faktora, među kojima su genetika, fizička aktivnost, ishrana, pušenje, alkohol, san, društvena povezanost i pristup zdravstvenoj zaštiti.

Koval je posebnu pažnju pridavao psihološkom stanju pacijenta. Tokom dugogodišnjeg rada uočavao je koliko strah može da utiče na čoveka, naročito kada se suoči sa ozbiljnom bolešću.

Zato je smatrao da lekar ne sme da zaboravi da pred sobom nema samo dijagnozu, već čoveka koji se plaši, nada, pita i pokušava da razume šta će mu se dogoditi.

“I znate šta sam shvatio razgovarajući sa svojim pacijentima? Ljubazan stav i lepa reč mogu produžiti čovekov život. Šteta je što lekari ovo zaboravljaju”, žalio se hirurg.

Koval je smatrao da način na koji lekar saopštava informacije može imati veliki uticaj na pacijenta, posebno u vremenu kada su mogućnosti medicine bile mnogo ograničenije nego danas.

“Reč lekara ima veliku težinu. Ranije nismo govorili našim pacijentima sa ozbiljnim bolestima njihovu dijagnozu. Dobijali su moralnu podršku i uveravanje da će sve biti u redu. I takvi pacijenti su se zaista osećali bolje neko vreme. S druge strane, reč lekara može bukvalno da okonča život. Bio sam svedok takvog slučaja tokom svoje specijalizacije. Doveli su pacijentkinju kojoj je bila potrebna operacija noge. Doktor ju je okrenuo leđima studentima i gurnuo prst između njenih pršljenova, kao da kaže: ‘Ovde ćemo dati anesteziju.’ I pacijentkinja je jednostavno umrla. Srce joj je stalo od straha.”

Iako je i u poznim godinama smatrao da je sposoban za rad, u jednom trenutku odlučio je da više ne izvodi velike operacije. Nije ga zaustavio invaliditet, niti je, prema njegovim rečima, presudno bilo fizičko stanje.

Problem je video u nečemu drugom – u tome kako njegove godine mogu delovati na pacijenta koji treba da legne na operacioni sto.

Jedan događaj posebno mu je ostao u sećanju. Kada je jednom pacijentu rekao da će ga operisati, primetio je strah u njegovom pogledu. Shvatio je da pacijent nije uplašen samo zbog same operacije, već i zbog činjenice da pred sobom vidi veoma starog hirurga.

Zbog toga je odlučio da operativni deo karijere privede kraju.

“Nije me fizičko stanje, već godine, nateralo da odustanem od hirurgije. Ipak, nisam napustio posao. Nastavio sam da primam pacijente. To mi omogućava, kao i ranije, da komuniciram sa ljudima i da im pomažem. Postoji izreka: ‘Čini dobro, i tebi će biti.’ Verujem da je smisao mog rada upravo da činim dobro ljudima. To je ono što radim skoro celog života”, primetio je Fjodor Koval.

Koval je tokom života postao poznat upravo po tome što nije umeo da zamisli svakodnevicu bez rada. Dostupni izvori navode da je i u veoma poznim godinama odlazio u ambulantu, radio sa pacijentima i pomagao u pregledu regruta.

Za njega posao nije predstavljao samo način da ispuni dan. Bio je to prostor u kojem je razgovarao sa ljudima, pomagao im, posmatrao njihove karaktere i osećao da je i dalje potreban.

U tome se možda i krije najvažniji deo njegove životne filozofije: nije želeo da starost posmatra kao period u kojem čovek samo čeka da život prođe, već kao nastavak života u kojem i dalje može da bude koristan drugima.

Fjodor Danilovič Koval preminuo je 2022. godine, nekoliko meseci pre svog stotog rođendana. Iza njega je ostala karijera koja je trajala više od sedam decenija, desetine hiljada operacija i sećanje na lekara koji je, čak i kada više nije mogao da operiše, želeo da ostane u kontaktu sa pacijentima.

Njegova priča zato se danas najčešće pamti ne kao recept za „tajnu dugovečnosti“, već kao svedočanstvo čoveka koji je rad, kretanje, komunikaciju sa ljudima i osećaj korisnosti smatrao važnim delom svog života.