Stali su svi programi te kobne noći kad je majka Radmila na tv-u videla da su joj ubili sina: Haris Brkić je stradao u 26, a ona se još budi sa istim pitanjem

Pre tačno 25 godina, Beograd je zanemeo pred vešću koja je potresla sportsku, ali i širu javnost. Haris Brkić, proslavljeni košarkaš i nekadašnji kapiten Partizana, upucan je ispred dvorane Pionir, mesta koje je za njega bilo simbol života, borbe i sportskog ponosa. Tri dana kasnije, posle teške borbe lekara, Brkić je preminuo od zadobijenih povreda. Njegov ubica – ili ubice – nikada nisu otkriveni.

Te kobne većeri, Haris Brkić je završio sa treningom. Sa saigračima je izašao iz hale Pionir i na parkingu primio metak u glavu. Haris Brkić je pogođen sa dva hica. Prvi metak završio je u predelu jagodične kosti, dok je drugi pogodio oblast ispod oka. Napadač je, prema dostupnim informacijama, neprimećeno pobegao, ne ostavivši za sobom svedoke koji bi mogli da rasvetle šta se tačno dogodilo u tim presudnim trenucima.

Brkićevo nepomično telo na parkingu ispred hale Pionir pronašao je slučajni prolaznik, koji je odmah obavestio ljude u dvorani. Hitna pomoć je brzo reagovala, a košarkaš je prebačen u Urgentni centar, gde je hitno operisan. Iako su lekari danima činili sve da mu spasu život, Haris Brkić je tri dana kasnije podlegao povredama.

Za ovo svirepo ubistvo niko nikada nije odgovarao. Tokom više od dve decenije istraga je tapkala u mestu, bez optužnica, bez hapšenja, bez jasnih odgovora. Slučaj je prešao u red onih o kojima se govori šapatom, sa sumnjama, pretpostavkama i nedorečenim pričama.

Iako je interesovanje javnosti vremenom jenjavalo, bol porodice Brkić nikada nije oslabila.

Posle punih 21 godinu, misterija ubistva Harisa Brkića ponovo je dospela u javnost zahvaljujući Bojanu T., nekadašnjem ličnom kuriru vođe „zemunskog klana“ Dušana Spasojevića. U ispovesti za list Informer, on je izneo tvrdnju da mu je Spasojević početkom 2001. godine rekao da su Harisa Brkića ubili kriminalci.

Prema toj verziji događaja, Brkić je kobnog dana na parkingu ispred hale „Pionir“ navodno zatekao dvojicu muškaraca kako mu obijaju automobil. Pokušao je da ih zaustavi i pojurio za njima, nakon čega su oni izvukli pištolje i pucali mu u glavu.

Dalja sudbina pomenutih osoba dodatno je podgrejala sumnje: Jedan do njih je, prema navodima, ubijen 2001. godine u Rakovici tokom razmene vatre sa policijom, dok je drugi kriminalac 2006. izvršio samoubistvo u svojoj kući na Karaburmi, kada su ga policajci opkolili.

Majka Harisa Brkića, Radmila Brkić, i dalje živi u nadi da će istina jednog dana izaći na videlo. Iako su godine prolazile, njen bol nije postao manji – samo tiši i dublji.

– Nikad nisam čula za njih, niti su mi poznata njihova imena. Za sve ove godine inspektori su se smenjivali na tom slučaju i niko mi nikada nije pomenuo nijedno ime potencijalnog ubice. Ne znam ni da li policiju više interesuje ubistvo mog sina – rekla je Radmila.

Dodaje da je tokom godina čula bezbroj verzija i priča, zbog čega joj je teško da poveruje i u ovu novu ispovest.

– Neverovatno mi je da su mi sina ubili lopovi zbog automobila. Kako neko može da upropasti živote jedne porodice zbog kola? Ako je ubica mog sina slučajno živ, neka mi se javi. Ne mora ni da se predstavi. Samo neka mi kaže zašto je pucao u Harisa. Zašto mi je ubio čedo. Neću ga teretiti – rekla je majka, čije reči i danas paraju tišinu.

Haris Brkić rođen je 24. jula 1974. godine u Sarajevu. Košarku je počeo da trenira sa svega deset godina, a već kao sedamnaestogodišnjak bio je na pragu prve ekipe u Bosni i Hercegovini. Ratna dešavanja su prekinula taj put, pa Haris odlazi u Srbiju, gde ubrzo potpisuje za Partizan.

Prve profesionalne korake napravio je u Borcu iz Čačka, kao pozajmljeni igrač, a potom se vratio u Partizan, gde je proveo šest sezona i izrastao u jednog od simbola kluba.

Sa Partizanom je osvojio tri titule šampiona i tri nacionalna kupa, a posebno se pamti njegov učinak u Fajnal-foru Evrolige 1997/1998, gde je bio jedan od ključnih igrača crno-belih.

Tokom sezone 1999/2000. igrao je za Budućnost iz Podgorice, sa kojom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije, da bi se već naredne sezone vratio u Partizan.

Za crno-bele je odigrao 290 utakmica, čime zauzima deseto mesto na večnoj listi kluba. Sa 3.709 poena osmi je strelac u istoriji Partizana, dok je sa 951 poenom peti najefikasniji igrač kluba u evropskim takmičenjima.

Brkić je ostao upamćen i po svom prepoznatljivom dvokoraku, popularno nazvanom „Harisov ulaz“. Reč je o produženom koraku koji je zbunjivao protivnike – kretao bi snažno ka košu, a zatim bi jednom nogom dva puta „naskakao“, otvarajući sebi prostor za poen ili asistenciju. Grešio je retko, igrao pametno i sa izraženim osećajem za tim.

Haris Brkić bio je i mladi reprezentativac Jugoslavije, a sa U20 selekcijom osvojio je bronzu na Evropskom prvenstvu 1996. godine u Turskoj. Iako je učestvovao na pripremama i igrao prijateljske utakmice za seniorsku reprezentaciju, sudbina mu nikada nije dozvolila da nastupi na velikom takmičenju u seniorskom dresu.

Dve decenije kasnije, ime Harisa Brkića i dalje izaziva poštovanje, tugu i pitanje koje ostaje bez odgovora: zašto i ko? Dok god istina ne bude rasvetljena, njegova priča ostaje otvorena rana – ne samo za porodicu, već i za sport koji je prerano izgubio jednog od svojih najtalentovanijih i najvoljenijih igrača.

Za razliku od mnogih sportskih zvezda čiji se privatni životi često prepliću sa naslovnim stranama i prolaznim romansama, ljubavni život Harisa Brkića bio je tih, nenametljiv i duboko ukorenjen u vernosti. Njegova majka, Radmila Brkić, u jednom od retkih i potresnih intervjua, istakla je da Haris nije imao mnogo devojaka, niti je ikada bio sklon površnim vezama.

– Imao je jednu. Svoju Sanju. I njoj je bio veran – rekla je majka kratko, ali sa sigurnošću osobe koja je sina poznavala do srži.

Haris i Sanja upoznali su se po njegovom dolasku u Beograd iz Sarajeva, u periodu kada je on gradio i sportski i životni temelj daleko od rodnog grada, u teškim vremenima i neizvesnim okolnostima. Njihova veza rasla je tiho, bez pompe, ali sa dubinom koju donose godine zajedničkih pobeda, poraza, strahova i snova.

Ostali su zajedno do samog kraja.

Iako je bio poznat košarkaš, kapiten Partizana, miljenik navijača i čovek o kome se govorilo sa poštovanjem, Haris Brkić je privatno ostao skroman, emotivan i odan. Sanja mu nije bila samo devojka – bila mu je oslonac, saputnik, prijatelj, neko ko ga je poznavao van terena, daleko od reflektora i aplauza.

Njihova ljubav trajala je sedam godina, godina u kojima su zajedno prolazili kroz sportske trijumfe, povratke, povrede, promene klubova, ali i kroz sasvim obične, svakodnevne trenutke koji čine život.

Majka Radmila često je isticala da je Sanja bila deo porodice, neko ko je Harisu donosio mir.

Na sahrani Harisa Brkića, u trenutku kada su tuga i neverica parale vazduh, Sanja je skupila snagu da se obrati poslednji put čoveku kog je volela. Nije govorila samo kao partnerka, već kao neko ko je svedočio njegovoj borbi, njegovom karakteru i njegovoj snazi.

Pored porodice i najbližih prijatelja, upravo je ona održala govor koji je mnoge ostavio bez daha, a koji se i danas pamti kao jedan od najpotresnijih oproštaja u domaćem sportu:

„Ljubavi moja jedina, samo mi znamo koliko smo se voleli i koliko smo zajedno sve pobeđivali. Ovoga puta tvoj protivnik je bio najjači i uspeo da te nadvlada. Utakmica nije bila fer-plej, a ipak si se tri dana borio kao lav, baš onako kako to samo ti umeš.

Nikada nisi voleo da gubiš i ja neću dozvoliti da te smrt pobedi. Ona je možda savladala tvoje telo, ali ne i našu ljubav.

Teško mi je i ne znam kako ću dalje bez tebe. Naših najlepših sedam godina daće mi snage da ispunim sve ono što si ti želeo. I sve ono što sam ti obećala da ću ostvariti.

Nastavićeš da živiš kroz mene. Ja ću biti tvoje oči i uši za sve lepote ovog sveta. Zauvek ću ostati samo tvoja ljubav i zauvek ću te voleti.

Tvoja Sanjica.“

Majka Radmila Brkić u više navrata govorila je o stalnom osećaju brige koji ju je pratio otkako je Haris, kao mlad momak, iz ratnog Sarajeva došao u Beograd. Brigu nisu umanjivali ni njegovi sportski uspesi, ni slava, ni činjenica da je bio okružen ljudima.

– Deda i baba su brinuli o njemu kada je došao. A ja sam mnogo strepela – ispričala je.

Ta briga bila je majčinska, gotovo instinktivna, ali s vremenom je počela da je muči pomisao da je možda bila prevelika.

– Suprug mi je govorio: „Pusti dete više.“ Ali ja nisam mogla. Čekala sam da se završi utakmica, do kasno u noć. Oni odu da slave pobedu, a ja zovem, proveravam gde je.

Drugari iz kluba su se, kaže, znali šaliti na njegov račun:

– „Evo Radmile, zove da proveri gde si.“

Danas, sa gorčinom u glasu, Radmila priznaje da je često razmišljala da li je svojim strahom prizvala nesreću.

– Možda nisam trebala toliko da strepim. Plašim se kao da sam prizvala nesreću. Ali eto… tako je bilo.

Kobna noć u kojoj je život Harisa Brkića zauvek promenjen, a njegova porodica gurnuta u ponor bola, urezala se u sećanje njegove majke Radmile kao trenutak koji se ne može uporediti ni sa čim drugim. Sve je počelo mirno, gotovo obično, u porodičnom domu, bez ikakvog nagoveštaja tragedije koja će uslediti.

– Suprug i ja smo samo sedeli uveče, seća se Radmila. Bilo je oko pola jedanaest kada je zazvonio telefon. Sa druge strane bila je njena sestra, uznemirenog glasa, koji je već tada nosio loše slutnje.

– „Rado, jesi li čula da je Harisa neko upucao? Javili su na televiziji.“

U prvi mah, Radmila nije poverovala. Pomislila je da je u pitanju nesporazum, pogrešna informacija, još jedna glasina koja se prenagljeno širi. Međutim, sestra ju je zamolila da uključe televizor i prebace na Studio B. Taj trenutak bio je presudan.

– Moj suprug je prebacio kanal i oduzeo se, a ja sam samo sela na parket. Ne mogu da opišem taj momenat. Ne mogu ni sa čim da ga povežem – priča Radmila.

U satima koji su usledili, Radmila je pokušavala da dođe do bilo kakve informacije. Zvala je redom Harisove saigrače i kolege, ali se te večeri niko nije javljao. Tišina sa druge strane telefona bila je jednako bolna kao i same vesti koje su kružile.

Nedugo zatim, porodici je javljeno da će neko doći po njih i odvesti ih ispred Urgentnog centra. Suprug nije bio u stanju da krene, slomljen i fizički i psihički, pa je Radmila sama otišla.

– Tamo je bilo ljudi kao na mitingu. Ne znam koga da pitam, ne znam kome da se obratim. Svi od mene okreću glavu – priseća se ona.

U toj gužvi, među nepoznatim licima i pogledima punim sažaljenja, stigla je prva informacija koja je davala nadu, ali i produžavala agoniju.

– Rekli su mi da je živ, ali teško ranjen.

Od tog trenutka započeli su dani koji su se Radmili stopili u jednu dugu, neprekidnu patnju. Kaže da se danas jedva seća kuda je hodala, ko joj je prilazio, ko joj je govorio reči utehe.

– Bila je agonija. Više ne znam ni kuda sam hodala tih dana, ni ko mi je prilazio.

Haris, nažalost, nikada nije došao svesti. Do samog smrtnog časa ostao je u teškom stanju, bez mogućnosti da majci uputi poslednju reč ili pogled.

– Nije dolazio sebi. Nije bio svestan do kraja – govori Radmila.

Smrt sina nije bila kraj bola. Za Radmilu Brkić život se podelio na onaj pre Harisa i posle njega, a ovaj drugi opisuje samo jednom rečenicom:

– Život posle Harisa mi je – ne daj Bože nikome.

Godine su prolazile, ali tuga nije slabljela. Dodatni udarac usledio je 2018. godine, kada je preminuo i njen suprug. Ostala je sama sa sećanjima, pitanjima i tišinom.

– Već 25 godina ležem i budim se sa pitanjima: KAKO i ZAŠTO?

Ta pitanja, bez odgovora, i dalje odzvanjaju kao svedočanstvo ne samo o jednoj ličnoj tragediji, već i o zločinu koji nikada nije dobio pravosudni epilog.

Stil / Blic / Espreso / Informer