Sabina je branila Pitera, kao što je, uostalom, to činila i u ostalim prilikama. Ipak nije mogla da porekne da su prošle već dve godine od kako je Piter otišao na Karibe u potragu za novim, unosnim poslom na Sent Kitsu.
»Uskoro ću se vratiti natrag, a onda ćeš i ti poći sa mnom”, obećavao je on. »To je moja velika šansa, draga. Moram je iskoristiti…”
Na rastanku ju je grlio nežno i dugo. U tom zagrljaju oboje su pokušali da zaborave na dane koji su pred njima i koje će provoditi tako udaljeni jedno od drugog. Sećanja na te strasne poljupce bila su živa u njenom srcu i nisu je napuštala ni za trenutak. Piter je neprekidno bio u njenim mislima.
»Javljaću ti se svakako dva puta nedeljno”, vatreno joj je obećavao na rastanku.
Zaista, u početku su njegova pisma stizala redovno i bila su tako romantična, puna veličanstvenih opisa Sent Kitsa, tog raja obasjanog suncem. Pisao joj je o plavim lagunama, o plažama prekrivenim svetlucavim peskom, o palmama zanjihanim blagim povetarcem, o džungli punoj tajni, u kojoj su cvetale divlje i egzotične orhideje.
A onda je u njegova pisma počelo da se uvlači nezadovoljstvo.
Posao nije bio tako unosan, kao što je on očekivao. Život je bio skuplji od njegovih pretpostavki, a došljak je na svakom koraku nailazio na poteškoće.
Ona tome u početku nije pridavala suviše veliku važnost i samo je maštala o danu kada će se Piter vratiti po nju. Ali, pošto je protekla čitava godina dana u uzaludnom čekanju, pisma su postajala sve reda i reda.
