Rihard Holštajn ih je veselo pozdravio, udvarajući se pomalo obema. Mari ga je kroz šalu odbila, a Anabel se ponašala krajnje uzdržano. Od svega što je Rihard Holštajn pričao, zanimalo ju je samo ono što se odnosilo da Gabrijela Fabrona. Saznala je da će Gabrijel čitavo leto provesti na Rihardovom imanju kao njegov gost, ali da će takođe biti i na imanju svoje verenice.
Anabel ga je krišom posmatrala dok je sedeo sam pored bazena ili sa svojim prijateljem. Bila je potpuno sigurna da nije mogao da je vidi dok je sedela ispod suncobrana i tobože držala knjigu u ruci. Činilo joj se da je sada delovao nekako drugačije. Kao da je sa njegovog lica nestala ona veselost i ustupila mesto zamišljenom ili možda tužnom izrazu lica. Pitala se zašto nije srećan. Kada se ne bi pojavio nekoliko dana osećala je tugu. Bilo joj je jasno da je ovog muškarca zavolela još kad ga je prvi put ugledala. Postao je njena ljubav koju je morala da krije od drugih čak i od Mari. Ona bi je svakako razumela, ali je ipak izabrala da tu svoju ljubav sakrije negde duboko u sebi. Bilo joj je devetnaest godina i još je verovala kako je ljubav ideal vredan patnje. Ta ljubav koju do sada nikom nije poklonila, pripala je upravo tom nepoznatom muškarcu. Narednih nekoliko dana ga nije videla. Rihard Holštajn je često svraćao, a Marina majka ga je jednom prilikom upitala zašto ne dovede svog prijatelja.
Dragocena pisma
