Marlena se namrštila kad se prisetila kako je princ to prihvatio. Mora da je bio besan, a zaključila je to po izrazu njegovog lica, jer ništa nije komentarisao. Siroti mladi čovek, pojma nije imao s kim ima posla. Da je pozvao Marlenu na planinarenje ili vožnju avionom, u takvom okruženju verovatno bi mu dozvolila da joj se približi.
A ipak je bila srećna što posle toga nije digao ruke od nje. Prvo je htela da odbije njegov poziv u Revaloniju, ali sad je bila srećna jer joj se tako ukazala prilika da prikupi informacije o zaveri protiv Sent Mišela.
Silazeći zavojitim stepenicama, Marlena je bacila pogled na sat. Kasnila je dvanaest minuta. Odlično!
Marlenina baka, kraljica majka Suzana Buvije, naučila ju je da je nedopustivo da se na prijemu, na kojem je počasni gost, pojavi bez pristojnog zakašnjenja.
Najavljeno je njeno ime dok je Marlena, visoko podignute glave, stajala u vratima balske dvorane. Sve oči bile su uprte u nju.
Marlena se osećala sigurno i samouvereno. Svetlucava svila njene večernje haljine bila je u skladu s bojom njenih plavih očiju, svetla kosa bila joj je podignuta, a dragulji na njenoj tijari sijali su kao i dijamanti oko vrata i na ušima.
Otac bi bio ponosan na nju…
Talas bola i tuge preplavio je Marlenu, ali je odlučno zadržala suze. Sad nije trenutak da se prepusti emocijama, ne u sali punoj ljudi koji su svaki njen korak kritički odmeravali. Prisilila je sebe da se osmehne i sigurnim korakom pošla je u susret domaćinima.
