S uzdahom terajući misli na prijatan susret iz glave, po hiljaditi put požele da izađe iz sopstvene kože. Zadatak pred kojim se nalazila silom joj je bio nametnut. Dr Cimerman! Sigurno pušta razbarušenu prosedu bradu, zabašurujući ćelu na temenu. Mora biti da je viši od nje za pola metra, tako da će imati čast da zuri u dugmiće njegove košulje kad budu razgovarali. Jako visoki ljudi išli su joj na živce, pošto je, sa sve štiklama, jedva dosezala metar i šezdeset pet. Nalazeći pakosno zadovoljstvo u mračnom ocrtavanju lika čoveka sa kojim je trebalo da se sastane, zamišljala ga je sa upalim grudima, spuštenim ramenima, večno zauzetog naticanjem okruglih naočara na koren šiljatog nosa, povijenog nad tanke ironične usne. Imala je dobre razloge da stvori najcrnju sliku o njemu, jer, ako nije grozomorno ružan, zašto se na poleđini njegovih knjiga nikad ne objavljuje fotografija autora? Pripremajući se za viđenje sa njim, iščačkala je sve što je do danas napisao, ali nigde nije našla podatke ličnog karaktera. Nije čak znala ni koliko mu je godina. Činilo se da on svoj lični život namerno obavija misterijom, ostavljajući samo podatke iz profesionalnog domena dostupnima javnosti: doktorat iz psihologije, niz knjiga o psihološkim fenomenima, dobro prihvaćenih od strane čitalaca i visoko ocenjenih od strane kritike. Bar je tako bilo sve dok se nije pojavio njen prikaz u časopisu „Izvesnost”.
— Umoljava se gospođica Margo Dod da dođe na šalter informacija. Gospođica Margo Dod.
Nema jednostavnijeg načina da se neka osoba prikaže sumnjivom od prozivanja preko razglasnog uređaja, jetko pomisli sada obeležena Margo, prelazeći pogledom po gotovo opusteloj pristanišnoj zgradi. Pridošli putnici odavno su se već razišli. Manje od pedesetak ljudi čekalo je poziv za naredni let. Među njima su bile svega tri ili četiri žene bez pratioca. Zar uobraženi Cimerman nije mogao ni toliko da se potrudi da među njima džentlmenski prepozna osobu koju je trebalo da sačeka, umesto da na nju skreće pažnju svih prisutnih?
