Stefanija je bila u totalnom rasulu i šoku kada ju je muž iznenada ostavio: “A odna sam videla jednu objavu na Fejsbuku i sve se promenilo”

Vrata mog frižidera su nekada bila prekrivena satiričnim crtežima — onim koji su prozivali političare zbog nekog nedavnog licemerja ili gafa.

Naišla sam na svoj prvi motivacioni citat dok sam pretraživala društvene mreže, pokušavajući da sebi odvučem pažnju.

“Treba da znaš svoju vrednost”, pisalo je, dovoljno nejasno da cilja svakoga u očaju — uključujući i mene.

Jednostavne, jake reči nalepljene na neutralnoj pozadini koje su bledele u poređenju sa njihovom moći.

Ubrzo sam počela da proveravam Fejsbuk svako jutro i svako veče pre spavanja. Zahvaljujući svemoćnom Meta algoritmu, što sam više „lajkovala“ izreke o ljubavi prema sebi, raskidima i isceljenju, to su se više pojavljivale.

Neke su bile kliše. Neke su bile nove. Sve su služile kao melem za moje razbijeno samopouzdanje.

“U redu je osećati se slomljeno. U redu je osećati se preopterećeno“, umirivao me je jedan citat.

“On ne beži od tebe, dušo, beži od sebe. Pusti ga“, napisala je Stefani Benet-Henri, još jedan izvor informacija.

Ovi odlomci od dva do četiri reda postali su mi spasilačka podrška, posebno kako su meseci prolazili, a mene je bilo neprijatno da stalno govorim prijateljima da se i dalje osećam slomljeno i siromašno. Pojavili su se uz mene kao vojska koja štiti raspadajući zamak, ali čak i sa njihovom ljubavlju, i dalje sam bolovala. Plakala sam svaki dan. I dalje nisam znala kako da se snađem u životu bez osobe koja je bila pored mene celog mog odraslog života.

Da li je moj brak bio savršen? Ne. Ali kao supruga, majka i ljudsko biće, osećanja kojih sam se sada držala podsećala su me da zaslužujem bolje od onoga kroz šta sam prošla.

Te dnevne doze su me hranile u vreme kada sam jedva mogla da jedem – kada mi je kiselina vrcala u stomaku, a moj preaktivan mozak me držao budnom noću. Preturala sam po njima kao po indeksnim karticama koje sam nekada gurala dok sam učila za fakultetske ispite pre nekoliko decenija.

Podržavale su me više nego grupa za podršku razvedenima kojoj sam se pridružila, koja je u jednom trenutku upozorila “ostavljene“ poput mene da se uzdrže od seksa, droga i alkohola u našim “ranjivim” stanjima.

“Bog je bio moj čovek za oporavak“, svedočila je razvedena žena u jednom videu, ostavljajući me manje nego inspirisanom. (Na kraju sam napustila grupu, za koju sam od početka trebalo da shvatim da je previše religiozna za mene.)

Te reči utehe pomogle su mi da ponovo fokusiram tugu tokom jutarnjeg plivanja kada bi mi misli zalazile u prošlost, slane suze mešajući se sa jakim hlorom.

“Ne možete ih naterati da vas vole tako što ćete ih voleti jače. I ne možete spasiti vezu ako druga osoba nije spremna da je spase“, tešio je R. M. Drejk.

Počela sam da razmišljam o tim zrncima mudrosti kao o svom kućnom terapeutu, samo beskonačno jeftinijem i dostupnijem. Držali su me za ruku dok sam oplakivala gubitak dela sebe – mog „mi“ – dok sam i dalje morala da funkcionišem „normalno“, idem na posao i družim se sa svojom decom.

Kada bih se osećala krivom što plačem dok slažem veš ispred svojih dečaka koji su bili kod kuće na fakultetskom raspustu, Fejsbuk stranica pod nazivom „Džoker: Motivacioni citati“ (da, čudno ime) pružila mi je utehu.

„Ako ne ostavite svoju prošlost u prošlosti, ona će uništiti vašu budućnost. Morate živeti za ono što vam današnje nudi. Ne za ono što vam je juče oduzelo“, pisalo je u jednoj objavi. Ali „juče“ mi je takođe dalo moju decu. Bilo mi je teško da odvojim svoju trajnu ljubav prema njima od svog neuspelog braka. Nastavila sam da pokušavam.

Sve vreme sam bila veoma svesna kako cinici doživljavaju ove vrste motivacionih citata, kao i celu industriju „influensera“ za samopomoć koji su sebi dali za cilj da „osnaže“ ljude poput mene koji se suočavaju sa nekom vrstom tragedije ili teškoće. Njihovi saveti, slični kolačićima sreće, smatraju se previše pojednostavljenim i idealističkim, odvlačeći pažnju od stvarnog rada koji ljudi treba da urade da bi se poboljšali, i besmislicama samopomoći koje sprečavaju ljude, posebno žene, da se izleče. Razumem to i verujem da u tome ima istine.

Međutim, zajedno sa mojom mrežom podrške prijatelja, kolega, mojih sinova, mojih nekoliko rođaka i mog terapeuta, ovi postovi su poslužili da me pojačaju i učvrste. Podigli su mi narušeno samopoštovanje, kao što su studije pokazale da su sposobni da urade kod pacijenata sa hroničnim bolestima. Pomogli su mi da se podsetim na svoju snagu, otpornost i dobre stvari u svom životu. 

Ono što sam trebala da tražim utehu u ovim citatima jeste da se više ne skupljam. Lečim se.

„Lečenje ne znači da šteta nikada nije postojala. To znači da šteta više ne kontroliše vaš život“, tako mudro me je podsetila objava „Svesne metode za život“.

Skoro tri decenije provedene sa nekim nije lako otresati se za nešto više od godinu dana — ili možda ikada. Ali sada sam zvanično razvedena i počinjem da se obnavljam, spajam stare prijatelje sa novima, radim na finansijskoj sigurnosti, pa čak se i malo smejem banalnosti toga što imam 56 godina i sama sam. 

Osećam se bolje, pa ne posežem za telefonom svako jutro ili veče tražeći reči podrške. Skinula sam većinu citata koje sam zalepila na frižider, ostaci lepljive trake su mi ostali podsetnik na njihovu ključnu ulogu u mom oporavku.

Nadam se da ću napredovati još više, kako god da se to desi — šta god da je potrebno — ali mi više nisu potrebni ti postovi kao što sam to činila u trenucima očajanja. Ipak, zahvalna sam što sam ih imala i što ih više ne vidim onako kako sam ih videla pre nego što su mi pritekli u pomoć.

Nedavno sam morala da postavim još jedan, ovaj od Emili Marutijan: “Znaćete da ste potpuno završili sa nečim kada ga se odreknete i kada osetite slobodu umesto gubitka.”

Jedva čekam.

Ovaj tekst je napisala Stefanija Vučković za Huffington post.

Stefani Vučković je menadžerka programa u Vašingtonu i majka dva sina studentskog uzrasta. Vratila se svojim novinarskim korenima tokom COVID-a i počela da piše kao frilenserka. Radi na romanu o neuspelom braku koji je počeo kao ljubavna priča u Rusiji i memoarima o korišćenju hrane za suočavanje sa disfunkcijom dok je odrastala u istočnoevropskoj imigrantskoj porodici.