U selima podno starih planina oduvek su kružile priče o ljudima koje meštani nikada nisu mogli do kraja da objasne. Neki su ostajali upamćeni po dobroti, poštenju i pomoći drugima, dok su drugi iza sebe ostavljali strah, nemir i priče koje su se prenosile generacijama. Upravo takvo ime u jednom zaboravljenom selu nosila je Ljubinka Vasić – žena za koju su mnogi govorili da „nije bila kao sav normalan svet“.
Godinama se po selu šaputalo da gde god bi se ona pojavila, ubrzo bi krenule svađe, bolesti ili nesreće. Ljudi su izbegavali da joj gledaju pravo u oči, a deci su branili da prolaze pored njene kuće čim padne mrak.
I danas stariji meštani tvrde da nikada nisu upoznali osobu koja je iza sebe ostavljala toliko tuge i nemira kao ona.
Lepa spolja, hladna iznutra
Ljubinka je u mladosti važila za veoma lepu ženu. Imala je tamnu kosu, prodorne oči i lice zbog kog su se muškarci okretali za njom. Udala se veoma mlada za Radovana, imućnog domaćina iz susednog sela, i u početku se činilo da će imati miran i sređen život.
Međutim, vrlo brzo počele su priče da sa njom „nešto nije kako treba“.
Komšinice su govorile da nikada nije pokazivala emocije. Nije plakala ni kada joj je otac umro, nije se radovala rođenju dece, a prema ljudima je bila hladna i zajedljiva. Znala je danima da ćuti, a onda iznenada da plane zbog sitnice i izgovori reči kojih bi se svi dugo sećali.
Njen muž Radovan vremenom je počeo da propada. Od vedrog i nasmejanog čoveka pretvorio se u ćutljivog i povučenog domaćina koji je retko izlazio među ljude. Meštani su pričali da ga je Ljubinka potpuno „slomila“.
Kuća iz koje se stalno čula svađa
U njihovoj kući gotovo svakodnevno su odzvanjali povici. Ljubinka se svađala sa svima – sa mužem, decom, rodbinom, pa čak i komšijama koji joj ništa nisu skrivili.
Najviše je, govorili su ljudi, volela da okreće članove porodice jedne protiv drugih. Jednom sinu bi pričala loše o drugom, snajkama je unosila nemir u brakove, a rođake zavađala zbog zemlje i nasledstva.
„Njoj kao da je bilo milo kad vidi da neko pati“, pričala je jedna stara komšinica godinama kasnije.
Mnogi su tvrdili da je uživala u tuđoj nesreći i da je svaki sukob koristila da zavlada kućom.
Ljudi su počeli da je se plaše
Kako su godine prolazile, priče o Ljubinki postajale su sve jezivije.
U selu se govorilo da je imala „težak pogled“ i da nije dobro kada vas pohvali ili dugo posmatra. Nekoliko puta dogodilo se da se ljudi sa kojima se posvađa ubrzo razbole ili dožive nesreću, pa su praznoverni meštani počeli da veruju da sa njom „nešto nije čisto“.
Jedna žena tvrdila je da joj je krava uginula nekoliko dana nakon što se zamerila Ljubinki oko međe. Drugi su pričali da su deca noću plakala kada bi prolazila pored njene kuće.
Naravno, niko nije imao nikakav dokaz za takve priče, ali strah je u selu rastao iz godine u godinu.
Porodica joj je okrenula leđa
Na kraju su čak i njena deca počela da odlaze od kuće. Jedan sin preselio se u grad i godinama nije dolazio. Ćerka se udala daleko i retko je pominjala majku.
Radovan je poslednje godine života proveo gotovo potpuno povučen. Govorilo se da je bio bolestan, ali i da je psihički potpuno klonuo.
Stari ljudi koji se brinu oko svakodnevnice Foto: Shutterstock
Kada je umro, Ljubinka nije pustila ni suzu.
To je bio trenutak kada su mnogi u selu rekli:
„Ta žena nema ni srca ni duše.“
Starost je dočekala potpuno sama
Poslednje godine života Ljubinka je provela sama u staroj kući na kraju sela. Više nije imala snage da obrađuje zemlju, ali ni tada nije želela ničiju pomoć.
Retko je izlazila među ljude. Komšije su govorile da noću dugo sedi budna i gleda kroz prozor, kao da nekoga čeka.
Deca su joj dolazila samo kada moraju.
Niko nije voleo da ostaje dugo u njenoj blizini.
Pozvala je popa pred smrt
Jedne novembarske večeri po selu se pronela vest da je Ljubinka teško bolesna i da traži sveštenika.
To je mnoge iznenadilo, jer godinama nije kročila u crkvu niti je pokazivala bilo kakvu veru.
Stari pop Mirko, koji je služio u tom kraju više od trideset godina, ipak je otišao do njene kuće kako bi je ispovedio.
Ušao je oko ponoći.
Napolju je duvao jak vetar, a svetlo u njenoj sobi jedva se videlo kroz stare zavese.
Razgovor je trajao skoro dva sata.
Niko ne zna šta mu je Ljubinka rekla te noći.
Ali svi pamte kako je pop izašao iz kuće.
Bio je bled kao krpa.
Ruke su mu drhtale dok je zatvarao kaput, a prema pričama ljudi koji su ga videli, dugo nije mogao da progovori ni reč.
Tek kada ga je jedan meštanin pitao šta se dogodilo unutra, pop je tiho rekao:
„Mnogo je težak greh nosila ta žena… mnogo težak.“
Posle toga više nikada nije želeo da govori o toj noći. Posle njene smrti krenule su jezive priče. Ljubinka je umrla sledećeg jutra.
Ali ni tada priče nisu stale.
Meštani su tvrdili da su se danima nakon sahrane noću čuli koraci oko njene kuće. Neki su govorili da se u prozoru vidi svetlo iako struje nije bilo godinama.
Drugi su se kleli da su čuli ženski glas kako doziva iz dvorišta.
Njena kuća ubrzo je ostala potpuno prazna.
Deca nisu želela da žive tamo, a niko iz sela nije hteo da je kupi.
Vremenom je počela da propada, obrasla u korov i trnje, ali su ljudi i dalje zaobilazili taj deo sela kada padne mrak.
Da li je Ljubinka zaista bila zla žena ili je selo tokom godina od nje napravilo legendu, danas više niko ne može sa sigurnošću da kaže.
Ali i decenijama kasnije, stariji meštani tvrde da im nije bilo svejedno kada bi prošli pored njene kuće.
„Bilo je ljudi gorih od nje“, rekao je jednom jedan starac iz sela, „ali niko nije umeo da unese toliku hladnoću među ljude kao Ljubinka. Šta je pričala sa popom, niko nije saznao. Ali su se očevici uverili da kandilom nije mogao da je okadi i tamjan se od nje sklanjao“.
POKLON priče
Pogledajte i ovo
