Kakva šteta što je homić!
Čak ni muzika koja se valjala, histeričan smeh i bleskanje reflektora nisu mogli da ometu Džes Brenen. Njen pogled je bio usmeren prema visokom muškarcu koji je stajao kraj vrata sale. Zurio je u mladog muškog plesača, kome je sasvim pristajalo ime Adonis, koji je polako svlačio košulju uz vriskanje oduševljenih žena. Crte njegovog lica postadošc još mračnije kada je striptizer, ritmički njišući bedrima, bacio košulju na jedan od stolova. Pet žena baciše se na nju, cepajući je u krpice kao suvenir.
Sa svog mesta blizu pozadine prostorije Džes je pažljivo posmatrala reakciju muškarca kraj vrata. Ruke su mu bile prekrštene na grudima, ali mogla je da vidi kako mu se telo ukočilo, a brada stegla.
Njegov okamenjeni izraz podstakao joj je pamćenje i ona shvati da je tog čoveka već ranije videla. Ona se odmah pomače tako da ga više nije jasno videla, a želela je da i on ne vidi nju.
Ona nikada nije upoznala Nika Mikerisa, najbržeg graditelja u Filadelfiji i okolini, ali je pre nekoliko sedmica videla njegovu sliku u novinama. U utorak pre podne imala je zakazan sastanak s njim da razmotre uređivanje zemljišta koje njena firma treba da obavi za njegov najnoviji projekt, Midou Hil, pa nije želela da u njoj prepozna posmatrača muškog striptiza. Poslovni ljudi umeju da budu jako zadrti u takvim stvarima.
Ali ako je to Mikeris, zašto je on ovde?
Možda se brine ni zbog čega, pomislila je. Možda to nije on nego neko ko liči na njega. Snimak može da iskrivi lik. Zagledala se ponovo.
Bio je to on.
